Иако се у свему не слажем са оцем Вукашином, у једном се слажемо стопостотно, православље није лицемерје. Православље није страх од истине, нити ћутање пред неправдом, нити затварање очију пред оним што боли. Није удобност у хијерархији.

Без критике нема дијалога, без дијалога нема љубави, без љубави, нема Цркве.
Ако Црква не уме да саслуша своје свештенике, шта тек онда можемо да очекујемо ми, верници?
Господо, ако сте већ толико ревносни да одлучујете некога од Свете Тајне Причешћа, онда вас исти канони обавезују да одлучите и о другима. Знате о коме говорим. Нећу да именујем. Знате их и сами. Оне који децу саблажњавају, а и даље служе и исповедају, чак су и Митрополити постали, јер Христос је рекао: „Ако неко саблазни једног од ових Мојих најмањих, боље би му било да му се камен воденички обеси о врат и да се потопи у дубину морску.“

Али њих не дира нико. Чувате их? Њих подржавате, јер ћутите.
А кажњавате глас, јер се усудио да буде народан. Да буде људски и праведан.
Зато, иако се не слажем увек са речима оца и брата нашег Вукашина, стајем уз њега. Јер има храброст и није лицемеран.

Као сестра уз брата, као неко ко верује да се Црква брани истином, а не прогоном.
Љубављу,а не забранама.
Христом, а не страхом.

Не дај се оче Вуле! Ти си за нас свештеник, а не само теолог, како те престављају у медијима. Забране су тренутне, Христос и Истина, вечни!

Ознаке: вукашин милићевић, забрана причешћа, казна, Нада Гладовић, СПЦ, теолог