Изазов за нашег чувеног режисера Емира Кустурицу: да ли бих могао да изрежира већу трагедију од ове коју нам приређује власт у Београду (ТГ Бунт је стање духа)? Улица Кнеза Лазара, срце Косова и Метохије – кућа са врата и прозора закованих даска, а преко њих полепљене пароле „хоћу мир“, „хоћу Србију назад“.
Ово нису речи народа, ово није крик тражених. Ово су Вучићеве пароле којима његова машинерија преко „Српске листе“ покушава да угуши протесте у Србији. Док у Београду студенти и грађани траже правду, слободу и достојанство, на Косову се лепи плакати који треба да симулирају лажни консензус.
Истина је сурова: сваког дана Косово и Метохија се де факто одузима, корак по кораку, а док се то дешава, режим у Београду организује фарсу. Уместо да стане уз свој народ у јужној српској покрајини, власт користи трагедију као сценографију.

Зато ово није филм, нити представа. Ово је гола стварност – једна кућа у улици Кнеза Лазара постала је метафора читавог народа. Забарикадирани прозори и врата, на њима исписане празне пароле власти. Са друге стране – ћутање. И све то док Косово клизи из руку, а Србија се успављује бесмисленим плакатима.







