Прочитај ми чланакАлександар Вучић данас упозорава и плаши народ причама о „обојеним револуцијама“. Иронично, управо га је таква обојена револуција довела на власт 2012. године, после оштрих замерки из Брисела и Берлина на рачун дотадашњег председника Тадића, због некооперативности у вези потпуног отцепљења Косова. Председнички избори те године у Србији нису били само промена власти, већ пример како изгледа смена режима када се не води на улици, него кроз тајну дипломатију, комбинацију политичких кампања, спољног утицаја и дипломатског притиска.
Томислав Николић победио је Бориса Тадића у другом кругу са свега 70.000 гласова разлике (49,54% према 47,31%). Кључну улогу у тој победи одиграла је кампања „белих листића“, коју су водили прозападно оријентисани појединци и НВО сектор. Смишљено је утицано искључиво на прозападне и грађански оријентисане грађане, традиционално гласачко тело Демократске странке; поручивано им је да пониште свој глас, што је у пракси значило директно слабљење подршке Тадићу. Резултат: 173.118 неважећих листића, готово четири пута више него на председничким изборима 2008. године, број вишеструко већи од Николићеве победничке маргине.
Симболични тренутак “обојене револуције”догодио се на сам дан избора. Док су биралишта још била отворена, Европска унија је прогласила Николића победником. На сајту Европског савета и Комисије објављено је саопштење Хермана ван Ромпуја и Жозеа Мануела Бароза са честиткама Николићу. Текст је касније повучен и објашњен као „грешка“, али чињеница остаје: Брисел је победника прогласио пре него што је последњи гласачки листић убачен у кутију.
“Победа” Николића на председничким изборима, била је само први корак обојене револуције. Коначни чин смене власти и устоличења колонијалне управе, која данас царује више од 13 година, уследио је кроз прекомпозицију коалиције око Демократске странке Бориса Тадића. Западу је био потребан „конструктивнији партнер“, марионета која ће завршити све што Тадићева власт није хтела у вези Косова. Под директним и индиректним притисцима Запада, мањинске и мање странке које су до тада чиниле коалицију са ДС-ом — СПС, ПУПС, Јединствена Србија (Ивица Дачић, Јован Кркобабић, Драган Марковић Палма), УРС (Млађан Динкић), СДПС (Расим Љајић) и Савез војвођанских Мађара (Иштван Пастор) — окренуле су се Томиславу Николићу и СНС-у, чиме је обезбеђена нова парламентарна већина. СПС са Ивицом Дачићем преузео је улогу премијера, а остали партнери, један по један, стали су уз СНС, чиме је ДС практично остао без коалиционих савезника и власт изгубила, иако је збирно освојила више гласова и мандата од СНС-а.
Већ 2013. године Вучићева власт потписала је Бриселски споразум и започела спровођење издаје Косова, процес који је данас скоро доведен до краја.
Тако је, без масовних протеста на улицама и без рушења институција, спроведена смена власти по обрасцу обојене револуције, кроз тајну дииломатију, контролисану кампању, медијско и политичко обликовање јавног мњења и директну интервенцију Брисела у изборном процесу. Резултат: Александар Вучић, кога данас власти приказују као „одбрамбени булдожер“ против обојених револуција, управо је захваљујући тој револуцији дошао на власт и учврстио своју политичку доминацију у Србији, завршивши оно што Тадићева власт није смела у вези Косова. Запад у Вучићевом режиму добио је беспоговорну марионету коју и данас подржава, док Вучић апсурдно влада на наративу да брани Косово, које је издао, и води „суверенистичку“ политику, иако је од Србије начинио колонијалну провинцију.
