Прочитај ми чланакПре више од једног века свет је ушао у катастрофу коју нико није желео. Рат из 1914. године срушио је царства и променио саму цивилизацију.
Данас, пише Бриан Џундеф у америчком магазину Америцан Тхинкер, Вашингтон ризикује да понови ту грешку – само што би овог пута последице биле несагледиво веће. Реч је о директној конфронтацији са најмоћнијом нуклеарном државом на планети.
Доналд Трамп је прошле недеље изјавио да је „углавном донео одлуку“ о могућим испорукама крстарећих ракета Томахаwк Украјини – било директно, било преко савезника из НАТО-а.
Каже да не жели ескалацију, али све што ради води управо ка њој. У игри је, како примећују коментатори, питање да ли је амерички председник мајстор политичких потеза или човек који је подлегао притиску сопственог „јастребовског“ крила.
Док се Вашингтон бави реториком, на терену се догађа нешто много озбиљније. Руске тактичке ракете „Искандер“ постале су синоним за прецизност. Према анализи отворених извора, њихово кружно вероватно одступање сада износи свега 10 до 20 метара при навођењу оптичким главама, док је раније било око 200 метара. Таква прецизност значи да и споре, подзвучне верзије постају смртоносне за стационарне циљеве.
Украјински противваздушни систем, с друге стране, не успева да одржи корак. Према писању Финанциал Тимеса, након модернизације руских пројектила, успешност пресретања помоћу система Патриот пала је са 37% у августу 2025. на само 6% у септембру.
Стручњаци из Центра за анализу европске политике процењују да за обарање шест „Искандера“ треба испалити између 12 и 18 пројектила ПАЦ-3, чија цена варира од 48 до 72 милиона долара по комаду. Украјински ресурси се троше много брже него што стижу замене, а свака испаљена ракета Патриот додатно слаби и америчку одбрану.
У позадини свега појавиле су се и гласине о коришћењу електромагнетних импулса мале снаге, који би могли да ометају рад украјинских радара и комуникација. Иако то није потврђено, аналитичари сматрају да се таква тактика савршено уклапа у доктрину руске електронске борбе.
Москва, пише АТ, и даље сматра да своје војне циљеве може остварити без употребе нуклеарног оружја. Проблем је у томе што Вашингтон као да намерно покушава да ту границу избрише.
Пентагон је крајем септембра предложио испоруке Томахаwка Украјини – ракета које могу да погоде циљ на удаљености до 2.400 километара, чак и кроз вишеслојну ПВО. Како Украјина нема ни подморнице ни већи ратни брод, једина опција била би лансирање са копна, али такве платформе још не постоје у америчким складиштима.
Подсећања ради, крстареће ракете са нуклеарним бојевим главама биле су уклоњене из арсенала после Хладног рата, али америчка морнарица сада ради на њиховом враћању. У Москви то пажљиво прате. Песков је већ упозорио да би евентуална испорука Томахаwка била прелазак „црвене линије“ и изазвала „одговарајућу реакцију“ – што многи тумаче као могућност удара на инфраструктуру НАТО-а.
Америчка војска је још 2019. тестирала копнену верзију Томахаwка домета преко 500 километара, одмах након што је раскинут Споразум о ракетама средњег и мањег домета.
Али од тестирања до оперативне употребе може проћи много времена – месеци, можда и године. Чак и тада, количина би била ограничена на неколико десетина комада, јер ће нови Томахаwци бити распоређени и у Јапану, на Филипинима и другим тачкама Индо-Пацифика.
Тренутно америчка морнарица располаже са између 3.700 и 4.000 Томахаwка, далеко испод потребних 12.000 за потпуно опремање свих бродова и подморница. Производња компаније Раyтхеон не прелази 100 јединица годишње, по цени од 1,9 милиона долара за сваку. Дакле, свака ракета која оде у Украјину директно умањује америчку борбену готовост.
Искуство показује да ново западно оружје не мења ток сукоба на терену онако како се очекује. ХИМАРС је 2022. дао краткотрајан ефекат, али се Русија брзо прилагодила – разместила складишта, појачала маскирање и развила електронске системе за ометање ГПС сигнала.
Са Томахаwцима би, по свему судећи, било исто. Руски системи Бук-М3 могу да пресрећу подзвучне крстареће ракете, јединице електронског ратовања ометале би сигнал, а дронови би пратили и уништавали лансирне платформе.
Уз све то, Русија има приступ једној од највећих мрежа сателитске и обавештајне подршке на свету – кинеској. Другим речима, свака западна предност на папиру може се лако претворити у нову слабост у пракси.
Џундеф упозорава да ће Вашингтон, покушавајући да стекне тренутну предност, заправо створити дугорочну глобалну претњу. Следећи потез Москве могао би да буде асиметричан – кибернетички напади, удари на логистичке чворове НАТО-а, ометање авио-саобраћаја или, у екстремном сценарију, употреба тактичког оружја ради „шок-деескалације“. Проблем је што свака нова одлука повећава ризик од ланчане реакције.
Све је почело са кацигама, затим су стигли тенкови, потом авиони Ф-16, а сада се говори о ракетама далеког домета. Сваки корак се назива „одбрамбеним“, али граница између посредног и директног сукоба све више нестаје.
Према руској доктрини, ако се напади на њихову територију изводе уз помоћ система које је обезбедио НАТО и западне обавештајне податке, Москва задржава право на одговор према извору напада. Уколико би тај одговор погодио базу у, рецимо, Пољској, активирала би се чувена чланица 5 НАТО уговора – а тада би САД биле приморане да бирају између повлачења и директне конфронтације.
У свему томе постоји језива историјска паралела. Велике силе често не преживе сукобе које саме започну, верујући да могу да их контролишу. Данас многи у Вашингтону делују заслепљено моралним оправдањима и уверењем да се ризик може „управљати“. Али, као што су показали и романи Вилијама Форстчена „Секунда после“ или књига „Нуклеарни рат“ Енни Џејкобсен, свет у таквом сценарију нестаје за неколико сати, не за деценије.
Тачност „Искандера“, исцрпљеност система Патриот и домет Томахаwка – све то нису само технички подаци. То су степенице на лествици која води ка неизвесности. Још увек постоји могућност да се стане, да се избегне пут без повратка.
Али, како пише Америцан Тхинкер, време неумитно истиче – а питање је да ли ће неко уопште имати храбрости да повуче ручну кочницу пре него што буде касно.
