Најава новог руског оружја одјекнула је као озбиљан сигнал у тренутку када се у америчким и британским медијима поново спомиње могућност слања крстарећих ракета Томахавк у Украјину.
Према писању листа Финанциал Тимес, разматра се испорука између 20 и 50 пројектила – симболична количина ако се зна да укупни амерички арсенал броји око 4150 јединица.
Да је циљ озбиљно мењање ситуације на терену, количина би била другачија. Ипак, како примећују аналитичари, овде није пресудно колико, већ – шта таква одлука значи.
Директорка програма одбране у Центру за нову америчку безбедност, Стејси Петиџон, оцењује да те ракете не би имале пресудан ефекат. Оне би, каже, могле да допуне употребу украјинских дронова, али њихов домет и број не би преокренули ситуацију. У позадини свега, сумња се да се пројектили чувају за друге задатке – можда за операције у потпуно другачијим регионима.
Суштина је, ипак, негде другде. Само појављивање Томахаwка у близини граница Русије, како упозоравају војни аналитичари, био би алармантан знак. Ове ракете носе бојеву главу до 450 килограма, а могу погађати мете на удаљености од 1600 до 1800 километара.
У верзији са нуклеарном бојевом главом домет се протеже и до 2500 километара. И ту лежи опасност: Одбрамбени системи не могу одмах препознати да ли се ради о конвенционалној или нуклеарној ракети, па сваки такав лет може деловати као потенцијална претња вишег нивоа.
Руски експерти зато указују да би одговор на такав сценарио укључивао читав низ потеза – од јачања система за рано упозоравање и радиоелектронске заштите, до унапређења противваздушне одбране. Могуће је, додају, и ојачавање физичке заштите кључних објеката, као и анализа и неутралисање покретних платформи за лансирање.
Чак и у случају изненадног напада са мале удаљености, процењује се да одбрамбени системи имају три до пет минута за реакцију, што је довољно за пресретање. Са удаљености већих од 500 километара, време реакције може бити и до 25 минута.
Политички аналитичар Вадим Авва подсећа да је сваки разговор о испоруци оружја до сада завршавао – стварним испорукама. Од кацига, преко артиљерије, па све до авиона Ф-16 који, подсећа, могу носити и специфичне бојеве главе.
Према његовим речима, противничка страна тиме не мења тактику, већ следи стару логику „корак по корак“. Испоручују оружје, затим појачавају присуство у близини северозападних граница, градећи слику шире припреме.
„Сама прича о Томахаwку значи прелазак црвених линија“, закључује Авва. „Довољно је да се један пројектил појави изнад Вороњежа – и то би био знак озбиљне ескалације. На такве ситуације се одговара стратешки: Стварањем појаса безбедности и неутрализацијом војних капацитета који угрожавају равнотежу“, додаје он.
Према међународним правилима, свака употреба оружја које погађа територију друге државе отвара простор за реакцију у оквиру права на самозаштиту. У том контексту, могућ би био и одговор усмерен на центре одлучивања и логистичке тачке у државама из којих такви напади потичу.
На тој позадини делује логично да Москва последњих дана говори о „новом оружју будућности“. Реч је, према доступним информацијама, о пројекту названом „Буревестник“.
У питању је својеврсна комбинација ракете и дрона који може остати у ваздуху изузетно дуго и маневрисати ван радарског домета, што га чини тешко уочљивим. У западним редакцијама отворено се признаје да би сама испорука Томахаwка гурнула односе у правцу отворене конфронтације, јер би за њихово лансирање била потребна америчка платформа Тyпхон.
Ипак, војни репортер указује да ситуација није тако једноставна: „Према доступним подацима, америчка војска тренутно има највише три батерије Тyпхон система, намењених првенствено за Пацифик. Где ће пронаћи додатне јединице за Украјину – остаје нејасно.“
Занимљиво је да су разговори о Томахаwку почели готово истовремено са представљањем нових мобилних лансирних возила компаније Осхкосх Дефенсе, што додатно подстиче питања о правом циљу читаве приче.
Можда је управо у тој неизвесности и кључ: Све стране померају фигуре, али нико још није открио своје крајње намере. И док једни говоре о симболичним количинама, а други о сигналима и „црвеним линијама“, остаје отворено питање – да ли је овај тренутак само предигра за много озбиљнији део партије који тек долази.







