Прочитај ми чланакЧитам коментаре на посвету коју сам написала Дијани Хрки, мајци трагично настрадалог Стефана и једва верујем сопственим очима. Не могу да прихватим колико се изгубило оно највредније у нашем народу: емпатија, саосећање и поштовање према жртви.. Коментари су готово идентични: Дијану треба представити као „луду“, „непристојну“, „потребну лечењу“. То није усамљена рука бесних појединаца, то су знаци координисане кампање која има један јасан циљ: да онемогући емпатију и да деградира жртву у очима јавности.
Нису случајне ни географске ни стилске сличности таквих порука. Истраживања и извештаји указују на то да у Србији постоје организоване мреже које систематски производе и шире коментаре, „reply“ ударе и промовисане наративе у корист владајуће партије. Такви обрасци понашања, координисани одговори, копирани текстови и масовни напади, добро су документовани у анализама о утицајним операцијама и у извештајима који прате феномен „активних група“ и ботова.
Када јавна туга постане предмет такве тактике, не ради се само о „нељубазности“, ради се о намерној методи дискредитације. Да би јавност одвратили од питања одговорности, коришћени су класични инструменти пропаганде: понови лаж довољно пута, означи жртву као „неверодостојну“ и представи је као „побуну“ или „психичку нестабилност“. Овакав приступ је у корену онога што историја познаје као „велика лаж“ и друге технике масовне манипулације, тактике које обезбеђују да емотивни апел жртве не допре до осуде стварних кривичних и политичких одговорности.
Још један важан елемент: у последње време јавно је забележено да председникова комуникациона машинерија користи и стране саветнике за обликовање јавне слике. Једно од имена које је у медијима повезано са таквим ангажманима је Срлик Ајнхорн, израелски експерт за ПР који је, према извештајима, имао утицајне позиције у саветовању и унапређењу имиджа највиших политичких лидера. Навођење имена није увод у теорију завере, већ указивање да постоје професионалне структуре које граде и управљају јавним наративом.
Психолошки аспект ове праксе је једноставан: ако жртву учиниш „неверодостојном“, ако је ознакиш као „психички нестабилну“ или „искомплексирану“, онда јавност губи способност да сажали и да види стварну неправду. То није нови трик; то је еволуирана форма газлајтинга у јавној сфери, где се жртви одузима морални легитимитет. Уместо да се трага за узроком и одговорношћу, пажња се скреће на „карактер“ особе која губи близњег, и онда се њена бол у јавности означава као „драма“ или „патолошка театралност“.
Овакве тактике имају и правни и морални ризик. Оне не само да наносе додатну трауму породицама – већ и успоравају истражни процес, јер се притисак на институције разлаже у јавном простору и уместо истраге добијамо медијску хајку. То је начин деловања који је у корену „удбашких“ метода дисквалификације: учинити човека „лудим“ да би се његове тврдње одбациле. Историја и савремена анализа показују да је то једна од најефикаснијих метода за заташкавање одговорности.
Шта можемо да учинимо? Прво: не дозволити да нам медијска бука замени истинско питање, ко је одговоран за смрт људи и зашто се сличне ствари понављају. Друго: документовати и јавно приказати обрасце координације у коментарима, снимати, архивирати, пријављивати. Треће: инсистирати на емпатији као јавној вредности. Када позовемо људе да буду људски, онда тишина која следи уместо напада говори више од клишеа и подвала.
На крају, ово није само питање једног коментара или једне мајке већ тест наше заједничке савести. Ако дозволимо да се туга и права питања утопе у мору индуковану мржњу, онда смо дозволили да јавни простор буде отет, и то отимање се рачуна на дуге генерације.
