Уобичајено је да се у одређеним временским интервалима праве инвентари како би се знало реално стање ствари. Рецимо, власници продавница повремено затворе радњу и изврше попис робе која им се налази на залихама; из пословних књига виде финансијске токове између два инвентара и, после неколико једноставних математичких операција сабирања и одузимања (евентуално мало процентног рачуна), добијају јасну слику о минулом раду. Та јасна слика им је важна да би знали шта и како даље, јер без тога би били као гуске у магли, закључује колумниста др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета

Српско друштво је у претходних годину дана започело један велики посао свеобухватног преображаја и то је – по мом мишљењу – највећи подвиг који имамо у 21. веку. Од резултата које ћемо постићи буквално зависи биолошки опстанак народа, па је отуда и одговорност огромна. Због тога сматрам да је јако важно да, на годишњицу пада надстрешнице, направимо јасан преглед чињеничног стања о томе где се као друштво сада налазимо, како бисмо могли да велики посао спроведемо до краја.

Оно што прво треба искрено рећи је да правда није задовољена и да за смрт недужних људи нико од стварно одговорних није провео ни један секунд у затвору. Кривци за злочин су чак успели да до те мере компромитују судски процес: прво су уништили доказни материјал, а потом започели кампању да је пад надстрешнице био акт тероризма – што се на ниједан начин не може доказати. Сходно свему овоме, после годину дана смо даље од задовољења правде за жртве него што смо били када се злочин догодио.

Друго, већ годину дана протести се одвијају широм Србије; иако је народа на улицама било као никада у историји, нисмо успели да изгурамо ниједан од захтева који су властима били испоручени. Треба се сетити да је првобитно захтевано да се јавности стави на увид читава документација везана за реконструкцију пруге између Београда и границе са Мађарском. Када Вучић то није испунио, наредни захтев (почетком маја јавно изнет) био је да буду брзо расписани ванредни парламентарни избори – што се такође није десило иако је захтев на столу већ шест месеци. По свему судећи, избора у Србији неће бити ни у наредних годину дана јер је Урсула вон дер Леyен у име ЕУ омогућила да се покрене тема измене изборних закона, а потом и њихове имплементације, што у неким временским оквирима значи барем годину дана бирократског мрцварења с циљем удаљавања грађана са улица. Овде бих стао са пописом, јер су друге ствари мање значајне и не утичу много на актуелни тренутак.

Дакле, ту смо где јесмо и сада треба видети са киме, са чим и како даље – јер поновићу, ми смо у историјском послу преображаја Србије и немамо права да у томе не успемо. По мом мишљењу, предуслов сваке даље акције је прављење новог друштвеног договора око тога какву државу хоћемо. Напредњаци свој договор имају: они хоће државу без закона и институција како би је могли пљачкати и од тога лепо живети. Спрам тог циља су направили организацију и планове, и треба бити искрен и признати да им иде од руке оно што су наумили. Када направимо договор, наредни корак је да видимо колико стварно има људи спремних да договорено следе и спроведу у дело. И коначно, када имамо циљ и људе, остаје да посао довршимо до краја.

Отуда 1.11.2025. мора да буде дан тог новог друштвеног договора – поновићу, старе циљеве нисмо досегли. Тог дана ћемо на лицу места видети и који су то људи на које се може рачунати, тако да бисмо у једном дану могли да направимо потпуно нову поставку. Тога дана, док се суочавамо са чињеницом да током протекле године као друштво нисмо испунили дуг према страдалима, треба размислити и о томе да смо ми један од ретких народа који никада у својој историји нису осудили сопствене издајнике који су починили злочин против свог народа.

Узмимо за пример последњих тридесет и пет година у којима смо доживели економски колапс, демографску катастрофу, технолошки заостатак, губитак територија и десетине хиљада изгубљених живота – те укупни цивилизацијски заостатак. За све ово буквално нико није одговарао. Наши судови нису изрекли ниједну пресуду одговорнима за овакво стање. Отуда мислим да би прва тачка оног потребног новог друштвеног договора морала да буде јавно обећање да ће Александар Вучић бити први политичар који ће бити осуђен због злочина против народа и државе. Тиме бисмо окренули нови лист и омогућили да друштво крене путем нормалног организовања, а потом и развоја базираног на знању. Уједно, Вучић би добио место у историји какво заслужује.

Извор: magazin tabloid