Министар културе Никола Селаковић изјавио је да га је још у јануару познаник упозорио да „једна обавештајна служба једне велике европске државе“ планира да спречи рушење комплекса Генералштаба у Београду, који је недавно жртва усвојеног лекс специјалиса у Скупштини који омогућава рушење. Према Селаковићем мишљењу, та служба види у рушењу Генералштаба покушај Србије да се приближи Сједињеним Америчким Државама — што, како тврди министар, „није у интересу“ те треће стране.
Ова изјава министра Селаковића представља јаку и необичну тврдњу: да за одлуку о рушењу или заштити једног историјског здања стоје интереси страних разузнавачких служби. Уколико је тачно, указује на дубоку међународну димензију питања које се до сада често посматрало искључиво као унутрашњи спор о архитектонском наслеђу и урбанизму.
Међутим, изјава носи више питања него одговора:
-
Ко је “велика европска држава” и која служба стоји иза овог наводног обезбеђивања?
-
По којим каналима и на основу којих доказа је министар добио ту информацију?
-
Да ли је ово покушај да се одговорност пренесе на “спољне факторе”, слабећи домаћу јавну дискусију о заштићеним културним добрима?
-
Колико је објективно стање комплекса Генералштаба и да ли је рушење или обнова стварно питање безбедности и урбаног концепта или политичке симболике?
Ако је изјава намерна и добро промишљена, она може имати за циљ да пренесе фокус са домаћих расправа на „спољне утицаје“, омогућавајући власти да припреми терен за спољну интервенцију (рушење или уобличавање, како је договорено) под покрићем суверенитета. Ако пак није, ризикује да делује као ад хок реторика која подрива кредибилитет институције Министарства културе.







