Прочитај ми чланакУ сценаријима који се последњих месеци све чешће провлаче кроз безбедносне кругове, појављује се једна теза која не звучи умирујуће за западне престонице.
Ако би дошло до ширег војног сукоба између Русије и НАТО-а, Москва би, према тој процени, могла да изађе као јача страна. Разлог није политички, већ хладно технички: предност у производњи кључних врста наоружања.
Ту процену изнео је пензионисани потпуковник америчке војске Данијел Дејвис, у објави на свом профилу на друштвеним мрежама. Он се није зауставио само на личном виђењу, већ се позвао и на закључке других војних стручњака који, како наводи, већ неко време упозоравају на ограничења западних армија.
Посебно је издвојена Велика Британија, чија би војска, према тим анализама, могла да пружа ефикасан отпор свега неколико недеља.
Дејвис додаје да таква слика није изузетак већ правило и да се слични проблеми виде и у другим западним земљама. У том контексту помињу се Сједињене Америчке Државе, Немачка и Француска, државе са озбиљним војним буџетима, али и са системским слабостима које се, у реалном сукобу високог интензитета, брзо оголе.
Ако се, како каже, актуелни украјински сукоб прошири и прерасте у директно сучељавање између Русије и НАТО-а, Запад би могао да се суочи са ситуацијом у којој би био потиснут у готово свим кључним областима.
Дејвис је ту био прилично директан, оцењујући да би Русија у таквом развоју догађаја могла да „затрпа“ Запад количином и темпом производње који алијанса тренутно не може да испрати.
Овакве оцене не долазе у вакууму. Раније је и руски председник Владимир Путин, током директне линије са грађанима, коментарисао изјаве западних политичара о могућности стварног рата између Русије и Северноатлантског војног савеза.
Конкретно, осврнуо се на речи бившег премијера Холандије и садашњег генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа, који је говорио о реалној опасности таквог развоја ситуације.
У позадини свих ових изјава остаје шира слика безбедносне архитектуре Европе, али и питање колико су дугорочно одрживи војни капацитети земаља које су деценијама рачунале на стабилност и технолошку надмоћ. У том контексту се, готово успут, подсећа и на политичку реалност у Вашингтону.
Све то заједно не даје коначне одговоре, али оставља непријатна питања да висе у ваздуху. Колико су ове процене претеране, а колико су упозорење које се олако игнорише, показаће време, и то вероватно брже него што би многи желели.
