(Новости)
Прослављени филмски редитељ говори о новој књизи „Сто јада“, која ће се у издању „Новости“ у среду наћи пре читаоцима.

У причама Емира Кустурице змије пију млеко, шарани слушају породичне јаде, сузе се у бунару претварају у лептире, бабице излазе из спроводних поворки да породе нови живот… Дечаци су очију плавих као небеска туга. Живот постаје чудо, а чуда чине живот у књизи „Сто јада“ која ће се у издању „Новости“ већ у среду појавити на свим киосцима.

После великог успеха мемоарске књиге „Смрт је непровјерена гласина“, која је продата у више од 115.000 примерака, прослављени филмски редитељ се као писац у новом делу опробао у шест приповести. За мото књиге изабрао је Андрићеву мисао: „Тако одувек човек у чуду и несналажењу стоји пред човеком у себи и пред људима око себе“. А о томе колико је за њега писање начин да пронађе људско у себи и у људима са којима живи, за „Новости“ каже:

– Писање је за мене допунска животна настава! Све што је било и десило се одједном оживи док пишем. Електромагнетни таласи, или шта је то већ у мозгу, стварају слике које су се десиле и приносе их пред мене на тацни. Када већ пишем, у жељи да то што ми је сервирало сећање склопим и да дејствује снажније, избегавам стварне догађаје, од оног тренутка када ми се причине боље слике и догађаји који надвисују оно што је стварно било.

Обично нагнут над компјутером, на десет хиљада метара висине, између два концерта, пишем срећан што нигде не могу да одем и што, опет, време путовања није протраћено. Писање је за мене још један облик освајања слободе, срећан тренутак стваралаштва које не могу да постигнем на филму. Тамо непрестано раде двојица у мени, један је генерал, води војску, а други стидљиви песник који ноћу не спава.

Да ли је на ваше опредељење за причу пресудно било управо приповедачко наслеђе које је српској литератури оставио Андрић?

– Права традиција српске књижевности је прича. На нашим огњиштима су се, зими када није могло да се ради на земљи и када стока мирује, наши преци надметали испред ватре ко има бољу причу. Оно што мене највише инспирише у причању јесу два извора! Један је Чехов, а други Рајмонд Карвер. Они су људску егзистенцију ставили испред строгости, која је била кључна карактеристика књижевности, од барока наовамо.

Андрићу подижете и јединствен споменик у Вишеграду. Да ли вас је „сто јада“ снашло и у подизању Андрићграда?

– Има тамо у роману „На Дрини ћуприја“ прича о Авдагиној Фати. Њену судбину је запечатила њена ћуд! Рекла је да неће просца за мужа, обећала да ће се за њега удати када Незуци у Вељи Луг сиђу. Не само због сунца које раније зађе у Незуцима, одакле је био просац, него из пркоса, она је одбила тог човека. Ипак, да би оца задовољила, обукла је свадбену одору, кренула преко моста у поворци и када се нико није надао, скочила у Дрину, убила се.

Мислим да јади који руководе људима из Вишеграда нису далеко од поменуте судбине. Не би они признали да је Андрићград поклон управо њима, нова врата кроз која и до њих, и до моста, треба да стиже један читав нови свет! Они су успели у протеклим изборима да нахушкају бираче на идеју да су Андрићград и они који га граде непријатељи, перачи пара, лопови и не би се тога одрекли колико год је то бесмислено. Али ја те јаде подразумевам, већ сам једном прошао кроз сличну тучу са Креманцима!

Иако у причама има аутобиографских елемената, оне нису исповедне. Колико је за вас као писца било значајно ово одмицање од мемоарске прозе?

– Иво Андрић је негде написао да је врло тешко одредити где се завршава реч, а почиње слика. Мислим да је то из „Разговора са Гојом“. У мом случају је обрнуто. Ја из слика стварам речи. Заплети су веома важни, зато се и они склапају из догађаја који су се десили, али се развијају најчешће од састојака који немају везе са стварношћу. Тако да је та слика, целовита прича настала из имагинације, која се храни из уставе у мозгу где стижу притоке. Али пут до океана није одређен само коритом које води реку, већ бујица скреће тамо где ја верујем да треба.

Један део прича приповедате из тачке гледишта детета, односно адолесцента. Шта вам је тај ракурс омогућио?

– Невиност детињства, али и невиност одраслог човека су две важне ставке у животу човека. Тако ја бивам најсрећнији када у причама никоме не морам да судим, никоме не пресуђујем и никога не терам да буде бољи или гори. Религиозно се приклањам људским судбинама!

Радња пет, од шест прича, смештена је у седамдесете године прошлог века. Колико им је то одредило поетику, обојило их носталгијом?

– Неколико пријатеља је читало књигу и сви су закључили да сам ја тужан човек. У ствари ја сам ту истину вешто прикривао научивши на филму како да засмејавам људе. Тачно је све то, иако мислим да су садржаји прича, из седамдесетих година, тужни већ по томе што је поглед уназад гледање у један изгубљени свет. Кад одрастеш у породици где мајка жуди да сазна колика је очева плата и где се деси да оба родитеља заврше у болници у исто време, а ти као дечак не желиш да их ражалостиш, па им обома лажеш да нису ту где јесу, то су већ елементи меланхолије изгубљеног света!

Многи описе у књизи готово је могуће замислити као филмске кадрове. Колико је у овим причама присутан Кустурица филмски редитељ?

– Неизбежан је тај елемент слике, јер како рекох, речи стварам из слика. У ствари, као што психијатари наводе болесника да прича, покушавају да склопе ситуације преко којих ће разумети болест, тако и ја у филмовима, али ево сада и у литератури, шијем ситуације, као што је моја мајка шила Вилерове гоблене. Једина разлика је што је она имала мустру, а мени је мустра сећање.

Прича „Пупак су врата људске душе“ је на известан начин посвета Бранку Ћопићу. Шта „ћопићевско“ постоји у вашој литератури?

– Бранка Ћопића су неправилно обележили као писца неких сеоских причица. Његова осетљива душа и његово виђење света имало је, међутим, универзалну компоненту која је, мени лично, помогла да артикулишем властито детињство, а касније и да схватим колико је тај човек био важна појава у нашој књижевности!

Духовита је и посвета Моми Капору у причи „Странац у браку“. Колико је Капор у овој приповести и метафора једне младости?

– Момо Капор је био најпопуларнији писац бивше Југославије! Изузетно ценим „Зелену чоју Монтенегра“ и немам никакву сумњу да је он написао тај роман. У време када је он био на врхунцу своје славе, ја сам у једној коцкарској ситуацији искористио његово име да, као ухапшени малолетник избегнем батине. Тада сам се једном полицајцу лажно представио као Момо Капор. Избегао сам батине и то Моми никада нисам могао да заборавим.

Били смо пријатељи и недостаје ми дружење са њим. Када је Момо умро, схватио сам и колико су наши медији у власти страних обавештајних служби. Један од телевизија је у прилогу од три минута углавном причала о истини да је подржао Слободана Милошевића, а само успут су споменули да је био наш најтиражнији писац.

Причу „У Змијском загрљају“ ускоро ћете преточити у филм. Редитељ често надгради писца, па хоћете ли и ви у том смислу надградити себе?

– Снимање филма и писање прича и романа су две различите уметности. Иако је прича веома сликовито исписана, следи писање сценарија који ће поштовати нове детаље од техничких до оних које филм чине уметношћу ближој музици него литератури. Не мислим да је то оно „ставиш музику уз слику“, него су боја, звук, дужина, карактер слике и организовање радње на филму питање музикалности.

Отац Коста у овој причи свакодневно носи ранац камења на врх брда. Шта за вас значи ова метафора? Да ли је то ваша визија мита о Сизифу?

– То је прича о монаху који свакодневно обавља исти посао. После радног дана напуни руксак каменом и пење се на највиши врх изнад града. Његов пут није само прича о сизифовском понављању. То је прича о човеку који се жртвује и то је оно што, чини ми се, држи нашу планету у њеној оси док се окреће око сунца. Када више не буде људи који су спремни да се жртвују, Земља ће се зауставити!

Уводна прича, по којој је књига добила име „Сто јада“, отвара вечну тему односа очева и синова…

– То је пре свега прича о љубави, као и све што сам ја до сада урадио. С друге стране, наши очеви су забиберили наше животе. Сви који су се родили педесетих и шездесетих су расли уз очеве који су били доминантни. Овај човек из приче није грађен по моделу мог оца. Он је неко чудовиште чији живот је био састављен сав од принципа и утолико ми је личио на оне јунаке из Платоновљевог „Чевенгура“. Због тога је судбина мог јунака Зеке заправо прича о томе како он ишчекује ту љубав од оца и никада је не добије. Али живот га награди љубављу шахисткиње, која му успут и живот спасе.

У причи „Странац у браку“ јунак пристаје на лаж да би сачувао однос оца и мајке, породицу и тако постаје човек. Колико је за сваког човека важно да реално сагледа своје родитеље?

– Мислим да је врло често истина тешко сварљива материја и да је се људи радо клоне. Али као што тамо и пише, најважније је да се човек не прави луд пред истином. Сазревање јесте она формална страна човека за коју је важно школовање, испити, али и спајање са суперегом. Оним Фројдовим човеком који у себи носи оног који контролише његов живот. Тај надчовек у човеку обезбеђује морално деловање, али и препознавање тачака после којих зрење на сваки начин успоставља човека.