Прочитај ми чланак
(Видовдан.орг)
Како је Дачић потписао споразум који је подржала влада Србије и председник, а и скупштинска већина од 173 за и 24 против (углавном посланици ДСС-а) потврдила извештај владе и прихватила тај и такав споразум, поставило се питање да ли да се иде и на референдум. Александар Вучић је понудио референдум представницима Срба са Косова у замену за то да ако одговор буде позитиван они прихвате одговорност имплементације, коју је немогуће без њих спровести.
Аутор овог текста се у јавности изјаснио за референдум и поред тога што постоји могућност медијске манипулације. Занимљиво је да је већина других који су питани за мишљење било против референдума као непотребног после одлука Владе и Скупштине (Богосављевић, Благојевић – у изјави Танјугу)
Верујемo да је референдум потребан да и грађани дају своје мишљење око овог најблаже речено контраверзног документа (у коме није оно најбитније што пише у њему већ контекст преговора „Тачија и Дачића“ којим се прихвата «реалност» сецесије). Противници расписивања референдума говоре да то није потребно сада када је Влада и Скупштина са великом већином прихватила споразум из Брисела. Ми верујемо да су Влада и Скупштина биле под притиском Запада да прихвате овај и овакав споразум и да је потребно изјашњавање народа о томе. Противници референдума могу бити и они који се боје да би народ рекао НЕ, па да би тиме споразум пао у воду, али и они који се боје да би грађани на референдуму били медијски манипулисани и да је одговор очекиван.
Оба „страха“ имају своју логику, страх првих је некако „наручен“ од неких центара моћи из земље и иностранства који не желе ризик око референдума, а страх других делује искреније као последица бојазни да јавност не би била довољно информисана о последицама, како прихватања тако и одбијања „бриселског предлога“. Противници референдума са патриотске стране говоре да не може бити референдума око државе и устава, али је такав аргумент ослабљен одлукама Владе и Скупштине. Верујем и да претерано инсистирање на Уставу није продуктивно јер Срби нису конституционалисти као неки западни народи, а и осим тога сувише смо често мењали уставе да би се „јаче примили у народу“
Међу ове друге пре свега спадају и представници Срба са Косова који се боје формулисања референдумског питања и рока за референдум. Верујем да неће бити нарочитог проблема са питањем које ће вероватно бити једноставно и јасно «да ли прихватете или не споразум…» . Но рок од 15 дана може бити проблем. Недостатак времена за широку јавну дебату у којој би равноправно учествовали и они који су за и они који су против оваквог споразума, и у којој би јавност могла да чује и једне и друге аргументе те да има довољно информација за донешење објективне одлуке на референдуму. Верујемо да је важније од самог питања и од времена које стоји на располагању отвореност медија за оба става и њихова равноправност. То до сада нисмо имали, чак и кад је влада одбила прву верзију предлога споразума који заиста није нудио ништа, медији су то најчешће релативизовали или игнорисали контратезом „како ћемо без датума и европске будућности“.
Чак и поред очекиване пристрасности медија, и наравно политичке подршке владе и већег дела опозиције прихватању споразума, верујемо да је боље да имамо референдум него да га немамо. Сам референдум би донео преко потребну националну дебату о овом важном питању за будућност Србије. Прво то је стварно прилика да видимо шта заиста људи мисле у Србији. Друго то је шанса за оне који су против прихватања споразума (ДСС, СРС, Двери, па онда СПЦ и Срби са Косова) да се организују у један „косовски фронт“ и да направе напор једне кампање да објасне Србији зашто не треба или не сме да пристане на овакав споразум.
Ако они то не могу или не желе, и ако јавност не прихвата њихову аргументацију, онда значи да се Србија мање или више сагласила са ставом Владе и Скупштине. Значи то онда не би остао у историји само као „Дачићев споразум“ или споразум „Тачи – Дачић“. То би вероватно значило да грађанима Србије није приоритет Косово већ очекивање „бољег живота“ или барем захтев за мање сиромаштва, незапослености и неправде. А то би опет значило, уз ограду медијских и политичких притисака, да се Србија променила. Но и то је нешто, барем би знали на чему смо или би били ближе томе него што смо данас. Ослобађање од илузије је услов сваког новог почетка.
