Подешавања / Settings

На први поглед чини се да ништа не повезује енглеску реч за велику несрећу, храбре браниоце давно несталих градова Сегеде и Нуманције, римског војсковођу Квинта Фулвија, афричке бојне слонове и први дан јануара.

5 култних ликова Београдских улица, које стварно не смемо да заборавимо!

Дрвосече на врху шумадијског брда Главице откриле гигантске камене фигуре непознатог порекла. Легенде кажу да су некад на сваком од ових брегова била села.

Немиран дух није допустио Кости да свој век проживи као већина сународника и савременика. Провео је живот испуњен авантурама, далеким и недокучивим.

Бела лађа донела је у бели град двојицу пруских официра да ту заувек и остану. Приче о њима и данас су својина народног памћења, историја је била мање дарежљива…

Они су у поподневним сатима из снежног наноса извукли шест возила у којима је било 15 особа.

Први Кинез који је допутовао у Србију звао се Чо Ченг По. На Балкан је стигао давне ’28. године, а с обзиром на то да је у оно време био једини Кинез у српској престоници, на сваком кораку привлачио је пажњу.

Божић и Нова година су идеална прилика за Србе који живе у Норвешкој да се окупе и прославе у складу са својим обичајима.

Срби су се у руском грађанском рату који је почео 1917. године фанатично тукли на обе стране. Одбијали заклетву српском краљу, али не и аустроугарском цару. Тито: Највише сам волео мисије на српском и руском фронту

Колико је у Србији тешко пронаћи неког ко је вољан да ради на фарми, уверио се Новица Ивановић из Беча, који је пре годину дана почео да се бави козарством у белопаланачком селу Кременица. Каже, имао је и среће, јер је поред искусног чобанина на фарму довео и 19-годишњег Стефана Илића, кога познаје из свог родног Смедерева.

Армијски генерал и носилац три Карађорђеве звезде Ђорђе П. Ивковић рођен је 4. маја 1894. године у Врању, где је учио основну школу и гимназију. Оставши без оца још у раном детињству, ступио је 1911. године у Војну академију у Београду, али је био и дипломирани правник Београдског универзитета. У српско-турски рат 1912. године ушао је као питомац 44. класе.

„Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо“ – говорио је Никола Пашић, један од највећих српских државника и председник владе у најбурнијим и најсудбоноснијим данима кроз које је Србија прошла уочи, за време и после Великог рата.

Онако како је наш краљ Урош Први Храпави дочекао своју „фрушку“ невесту свака би жена у било ком времену, па и данашњем, пожелела. Пред вама је прича која ће, када буде екранизована, освојити свет.

Сви они који су расли током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, са посебном сетом се сећају свог детињства

Уместо у болницу, пуковник Миливоје Стојановић стао је нa чело свог пука и уз поклич „Напред, на непријатеља!” пао у првим борбеним редовима. Њему је Бинички посветио „Марш на Дрину”, а Милоје Поповић и Милосав Јелић стихове.

Када је избио рат у Босни, 1992. године Татјана Блануша имала је свега шест година. Била је мала да разуме зашто она и њена породица морају да напусте родни Бихаћ и избегну у Србију. Ни тамо, међутим, нису могли да нађу обећани мир. Разлог је, разуме се, било то што је Татјана из мешовитог брака, од мајке Хрватице и оца Србина.