Подешавања / Settings

Србија треба да подигне спомен обележје у Крагујевцу и на Миљевини за 25 000 побијене невине деце.

Када се 1901. упокојио у Бечу, краљ Милан Обреновић (1854-1901) резолутно је захтевао да не буде сахрањен у Србији, али Бог је хтео да Србија 1918. пригрли и северни део свог духовног простора, а тиме и наш манастир Крушедол и Миланов гроб у њему.

Одмах да разочарам љубитеље сензација: ова тема се с времена на време појављује у јавности, али – то је, ипак, само урбана легенда. Током друге половине прошлог века, па и почетком овог, XXI, она је неколико пута „помаљала главу“ у београдској штампи.

Леди Леила Пеџет је заволела Србе за време боравка у Београду током службе њеног супруга који је био британски представник у Србији.

Градимир Јонлија из Канаде вратио се у родну Херцеговину, у којој жели да настави живот, формира породицу и гради своју будућност.

Понављање суђења Гаврилу Принципу могло би да реши многе дилеме везане за Фердинандово убиство. Атентатор испалио два метка, а убио престолонаследника и његову жену и ранио Поћорека.

Хваљена и куђена, уздизана па потискивана, обожавана, затим омражена – династија Обреновића Србији је оставила обимну, драгоцену музејску заоставштину о себи самој, што неодвојиво значи и о Србији. Први пут, све историјске драгоцености које се чувају у музејима и сродним институцијама, прикупљене су на једном месту – у троделном истраживачком пројекту “Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије”.

Пуно младих који су остали у Београду крпе крај са крајем. Имају визију – позориште, концерти, провод – а једва саставе да се прехране, плате кирију и рачуне.; и ништа од тога не виде. У том случају вратила бих се у Ужице – каже Јелена Лазић, студент Филолошког факултета.

Постоје међутим етничке мржње у Европи које нису условљене тренутним новим геополитичким и локалним околностима, мржње које су настајале давно, опстајале, усађивале се у умове нараштаја а постоје и данас. Мржње које нису усмерене ка “дођошима” већ ка другим староседеоцима.

Грађански рат је посвађао породице, покидао генерацијама стара кумства, створио злу крв која још није нестала из организма српског народа.

Изузетно високе температуре које протеклог викенда нису заобишле ни аустралијску престоницу нису умањиле драж традиционалног годишњег Мултикултуралног фестивала, који се одржава почетком фебруара.

Свестан српског порекла Иван Четврти беше и велики приложник српским манастирима, посебно манастира Хиландара.

Управо српска генеалошка карика Иванове мајке Јелене Глинске, повезује његове корене са нашим средњовековним династијама: Немањићима, Лазаревићима, Бранковићима, Дејановићима и Јакшићима чији је она директни изданак. Њен син, у четвртом родословном колену, потомак је чувеног војводе Ђурађа Бранковића, Јакше.

Католички свештеник Крунослав Драгановић био је кључна личност „пацовских канала“ за евакуисање усташа и нациста у Јужну Америку. Због баснословне зараде на том послу од хрватске емиграције добио је надимак Златни Поп. Он је руководио Папским хрватским заводом Светог Јеронима, ватиканском екстериторијом у коју нису имали приступ ловци на нацисте.

Како се заиста звала мајка Мехмед-паше Соколовића. Да је Добрина верују житељи Соколовића, у Поблаћи тврде да је Анђелија, а помиње се и име Марија

Четворо деце Стојановића, Марко (12), Ирена (17), Иван (19) и Александар (24 ) из прокупачког села Горња Стражава. Мајка преминула на Бадње вече, а отац се тренутно налази на служењу затворске казне