Подешавања / Settings

ВИШЕГРАД – Емир Кустурица, водећи српски мислилац и највећи српски режисер, на порталу Искра, редовно објављује делове својих записа из 1995. године. Реч је о „Дневнику Емира Кустурице“ и у овом делу пише о томе како су, у стану Бакира Изетбеговића, Алија Изетбеговић и он имали састанак.

У том правцу, велики протестни скуп ДФ и опозиције Ђукановићу, заказан за 24 октобар, је већ успео и донеће евиденте плодове и опозицији, али и читавој Црној Гори.

А што се нас, то јест, Србије тиче, више је него јасно да је актуелна српска власт у тесној вези са Ђукановићевим режимом и да су у питању практично две главе исте регионалне хоботнице – само се овдашња боље претвара и скрива.

Може се живети са тиме да је неко у неком тренутку био јачи, па нам је отео Косово, али ако га се одрекнемо онда губимо себе, настављамо да трајемо, али не више као Срби.

Некад се Црна Гора поносила тиме што је „српски Пијемонт“, или „српска Спарта“. Па смо били једна земља. Па постали – „два ока у глави“. Данас је једно око у невољи, а друго је разроко и – доследно.

Иако, реално гледано, САД имају интерес да се удруже са Русијом против Исламске државе, оне немају снаге да Путина прихвате за партнера.

Могуће је, додуше, да су господа Глухоњић и Сејдиновић историју учили из уџбеника у којима пише да је Високе Дечане подигло племе Нимани које Срби својатају као некакве своје Немањићe(!). Или, можда, позивање на права која нашој Отаџбини даје Резолуција Савета безбедности Организације уједињених нација бр. 1244 – а то је једини важећи правни оквир који регулише статус јужне српске покрајине – није ништа друго до заговарање дискриминације и крвопролића? Каква бесмислица!

Тешко је бити херој туђе улице. Далеко од тога да је немогуће, али некако верујем да много више значи онда када то урадите тамо где вас знају и где је то много мање очекивано.

Неко је 1997. проценио да нема више потребе да улица која креће од Славије и иде до Чубуре носи име које је носила. Враћен је Макензи. Толбухина ћете наћи кад кренете од Чукаричке падине ка Жаркову. „Географија“ померене памети.

Колико су веродостојни подаци Сигурносно-обавештајне агенције Хрватске о постојању „активних организација и присташа четничких покрета у државама окружења, али и шире“?

Ако је на фасади цивилизације – бескрајна жеђ за влашћу и бескрајна жеђ за профитом на све начине, онда је на њеном наличју – бескрајни разврат и непријатељство с Господом Богом. Готово – спор са Њим Самим о првенству.

У изјави поводом притисака за признавање независности Косова и Метохије, у којој је опет наведено да нам је циљ да извршимо „немогућу мисију“ – да уђемо у ЕУ и сачувамо свету србску земљу, а коју су потписали, поред србијанског председника и премијера, врх СПЦ и врх САНУ, речено је, између осталог, да, кад су преговори са „нашим пријатељима“ у питању, званичници Србије неће имати никаквих табу-тема (сасвим у складу са Вучићевом недавном изјавом да ће „преговарати и са црним ђаволом“ ). Дакле, табуи нестају (иако су они, у ширем смислу, својеврсна ограда око светиње, око које нема преговора). Али, ако нема табуа, шта је са тотемима?

Упркос неизмерно већим средствима која улажу, САД су управо изгубиле војну доминацију.

Пише: Тиери Мејсан

Последњи покушај Брисела да „нормализује односе“ Србије и Косова, односно најновији „дијалог“ Београда и Приштине, говорећи не језиком еуфемизама, него отворено, јесте притисак Европске уније и других наших западних „пријатеља“ да се спроведе тајанствени Бриселски споразум, чији садржај није никада предочен јавности.

Прихватањем термина косовар прихвата се настојање стварање „нове нације“, косоварске, која би означавала становнике тзв. „државе Косово“.

Збигњев Бжежински, бивши саветник председника Картера за националну безбедност и саветник Барака Обаме за спољну политику је одавно рекао својим газдама у Вашингтону: „Русија је наш главни противник и треба постићи да она више никада не смета Америци да контролише цео свет. Сломили смо Југославију. Ред је на Русију.“…..