Подешавања / Settings

Бг-тријумвират – Томислав Николић-Александар Вучић-Ивица Дачић – не престаје да хипнотише Србију: како они спасавају Србију, како за то жртвују и личну репутацију и рејтинге, како Србија без њих више не би могла да погоди ни најобичнија врата, а камоли – капију светле ЕУ-будућности.

Србија која се одрекне Косовског Завета неће бити Србија. Не буде ли ње, неће бити ни Срба, осим као изгнаника широм света (на радост Империје, којој треба ова територија, али не и становништво). На нама је, међутим, да ликовање врага спречимо. Живеће овај народ, шта год Дачић обећавао Лихварској Интернационали.

Једина опасност с којом се суочавамо јесте да се поистоветимо са ставовима својих непријатеља, и да себе почнемо да гледамо њиховим очима. Зато је борба за слободу умногоме борба за тумачење прошлости.

Косовска битка спада у оне одсудне историјске бојеве чији значај превазилази локалне временско-просторне координате и улази у координатни систем историје човечанства. Битка код Поатјеа, Лепантски бој, пад Цариграда, битка под Бечом, Ватерло итд. – то су чворишта повеснице која имају своју битијну дубину и, наравно, своју историософску димензију, која нам помаже да сагледамо смисао једне епохе – или, као у случају Косова 1389, смисао трајања једног народа.

Димензије промена су такве да аналитичар Мирослав Лазански у „Политици“ од 20. јула 2013., помало иронично, помиње совјетског стручњака, професора Смирнова, који је деведесетих година прошлог века, са представницима америчких обавештајних служби радио на програмима „психокорекције“ и испирања мозга. Лазански каже:

Сахрањују нас дупке, третирају нас као највеће дебиле, а Срби ћуте и надају се да ће им лажљиви покварењаци на власти донети неки бољитак.

Електронске здравствене књижице ће коштати порезнике 30 милиона, директно угрожавају приватност и безбедност свих грађана Србије!

Руски патријарх Кирил је, док му је у посети био патријарх србски Иринеј, врло јасно поручио властима Србије да треба да слушају став Сабора СПЦ о Косову, и да се не одричу највеће светиње српске,предајући се утицају Запада.

Ово што раде у Србији, тобож због ЕУ, само је још један доказ да нас третирају као парије Новог европског (и светског) поретка.

Када се погледа историјат увођења чипова у лична документа, јасно је да крајњи исход овог процеса представља чиповање људи из „безбедносних“ разлога, како се сада ради са стоком.

Шести захтев који је Немачка поставила Србији пре тзв. добијања датума за преговоре за једно велико Ништа, маскирано у ЕУ, био је настојавање на томе да Срби “промене свест“, то јест одрекну се Савиндана и Видовдана зарад утвара наци-глобализма, од којих је бриселска Кула вавилонска једна од кључних.

Стварно, зашто ово пишем и коме то више треба кад се Србија суновраћује у понор из кога се дићи неће, бар не ускоро? Искрено, пишем из „аутопсихотерапеутских“ разлога: ако не ставим на папир своје мисли, нећу моћи да издржим њихов притисак.

Недавно је угледни србски политички делатник, професор др Слободан Самарџић, указао да Србија клизи у „цезаристичку диктатуру“, која није ништа друго до исход дуготрајног изрођавња демократије.

СИМФОНИЈА Изађоше 31. маја 2013. године, „загрљени, загрљени“ (Франо Ласић) пред зграду Патријаршије и рекоше да су Црква и Држава пуне разумевања једна за другу, у савршеној симфонији. И око Косова се слажу, сад, баш сад, уочи „имплементације“, уочи „Гвидовдана“, који ће се од 28. јуна 2013. године славити уместо Видовдана. Наравно, слажу се у симфонији – оној Деветој, Бетовеновој; уствари, не целој Деветој, него у „Оди радости“, химни Европске уније („Загрлите се, милиони“, кликтао је романтични Шилер; „Шилер, наш Шилер“, што би рекао Свидригајлов о Раскољникову). Ништа Бриселски споразум, за који је чак и најнаивнијем наивчини јасно да је издаја Косова. „Загрљени,загрљени / камен гори, вал се пјени, / говорили нисмо ништа, / загрљени, загрљени“ (опет Франо Ласић).

Недавно је патријарх московски и све Русије поручио својој једноверној браћи Србима: “Морате да издржите све притиске и тешке тренутке, јер се Косово, та света земља, и народ који тамо живи не смеју изгубити. Не смете да устукнете“. О пријатељству Русије и Србије додао је: “Никакве земаљске користи, никаква промена политичке конјуктуре неће нас натерати да заборавимо наше многовековно духовно сродство!“(1 )

Срби су, у доба цара Алексеја Михајловича, редовно долазили у Москву да моле помоћ за своје цркве и манастире, али Русија још није била довољно снажна да се укључи у њихов политички живот. Преокрет се дешава доласком на престо цара Петра Алексејевича Романова.

Шестог априла, уочи Благовести, сви у Београд, да благовестимо Мајци Србији да нам је вечна док су јој деца верна! Овако више не може!

Ове, 2О13. године, навршава се девет година од погрома који су Арбанаси,са прећутном дозволом својих НАТО ментора, спровели на Косову и Метохији.

Године 2О12, 16. новембра, служен је парастос на обновљеном Руском гробљу у Београду, на коме се, између осталог, налази и величанствен споменик Цару Мученику Николају Другом и војницима из Русије који су пали за слободу Србства.

Прошло је годину дана од упокојења Предрага Драгића Кијука, и полако постаје јасно колико је он био важан интелектуалац.