Подешавања / Settings

Већина светских сила нема интерес да прати Вашингтон у оштрој политици према Москви поводом украјинске кризе

Зашто је Путин искрен кад каже да Русија није планирала припајање Крима и мешање на Југоистоку.

Турчинов и власт у Кијеву покушавају да бензином гасе пожар распламсале украјинске кризе.

За мир у Украјини, па и свету, најважније је да све стране одустану од политике „нултог исхода“ јер, за разлику од претходних случајева, сукобљени актери, пре свих Русија и САД (НАТО), имају нуклеарно и друго оружје за масовно уништење, па је свеједно да ли нека од тих сила може да сама уништи и противника и целу планету двадесет или тридесет пута.

Парадокс је да у Србији је више од половине становништва против придруживања под овим диктатима ЕУ, такође против неолибералне економије, против предаје КиМ, а да у парламенту неће бити фактички ни једног посланика у том правцу.

Епилог украјјинске кризе се не види мада се чини да је пут ка извесном компромису могућ.

Србија нема самосталност ни изблиза онакву какву има РС, без обзира на реално ограничене елементе државности које Бањалука уставно и међународно-правно поседује.

Украјинска криза улази у свој нови заплет након освајања власти од стране демонстраната и опозиције у Кијеву, али и одбијања југоисточних региона земље са већинским рускојезичким становништвом да прихвати те промене које су заправо нелегитимне и спроведене на улици.

Ситуација у Украјини може да буде веома опасна, јер се не ради о неком маргиналном питању, већ о кризи која хипотетички одражава најосетљивију тачку у односима између Русије и САД и Велике Британије, истакао је за “Међународни радио Србија” др Драган Петровић, виши научни саветник у Институту за међународну политику и привреду.

Пучисти који уживају подршку САД нису се ни трудили да се макар заодену привидом демократичности и поштовања уставних начела освајања и вршења власти.

Цитираћу реченицу у закључку претходног текста о украјинској кризи који сам написао прекључе (ВИДИ: ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ (за Србин.инфо): Нови господари Украјине) где сам рекао и наговестио, док још међународни представници, Јанукович и опозиција нису били потписали договор “Следећа врло опасна фаза, би могла да представља почетак ширег оружаног сукоба у земљи, а то би било преузимање Кијева у руке демонстраната и екстремистичких група, што би представљало знак да се источни и јужни региони самоорганизују у одбрани од насртаја са запада, и то би био на неки начин и крај земље.“

Унијати чине око 12 %, па са потомцима у средињем делу и до 15 % становништва у земљи, али су се показали изузетно радикални и одавде се регрутује гро протестаната и фактички целокупне ултрадесничарске и неофашистичке организације, од којих неке имају позамашну терористичку прошлост.

Сем још неколико војних објеката и граничних постаја, у овој регији практично и нема више било каквих снага и институција које припадају држави Украјини, а регионалне власти, које заправо представља странка Слобода, одавно су саопштиле да не признају на својој територији украјинске власти и не признају њихове органе.

Поједини аналитичари упозоравају како ће бошњачки политичари из Сарајева, уз сарадњу појединих невладиних организација и помоћ одређених центара моћи, ускоро покренути питање имена Републике Српске, али и неопходности распакивања Дејтонског споразума, што би водило ка укидању Српске и стварању унитарне БиХ – државе само једног народа.

Шта се дешава у Украјини, да ли је на помолу нови грађански рат у Европи, да ли ће се распати украјинска држава, или је нереде је организовао Запад започевши нови поход на исток – на Русију.

Насупрот томе је стајао Стаљин са концепцијом да је Совјетска Русија, дакле као снажна и развијена и доминантна у међународним односима циљ сам по себи, а Коминтерна и девиза о светској револуцији само средство.

Србија је поларизована на оне који желе окретање ка Русији и оне који су за улазак у ЕУ и НАТО, при чему први тврде оно због чега други добијају оспице – да су нам Руси најбољи пријатељи

Шта је то због чега у Србији није могуће организовати не само успешно и просперитетно друштво и развијену привреду већ ни слободан и демократски систем, о коме се већ четврт века свакодневно говори, а од кога смо још веома удаљени, можда чак удаљенији него пре деценију или две.

Година 2013. донела је убрзање преласка светског поретка ка мултиполаризуму, као можда ни једна до сада, осим 2008. године. Сада, дакле на самом почетку 2014. године, можемо рећи да се налазимо у мултиполарном светском поретку, где је и даље Америка водећа међу светским силама, али без моћи да самостално мења и одређује главне токове у међународним односима.

Монополарни светски поредак је окончан, иако је Америка појединачно посматрано и даље водећа међу светским силама