Подешавања / Settings

Вишеградска група и улога у дестабилизацији Пољске Украјине: Варшава годинама промовише сепаратизам

Судећи по свему, управо такву грешку чине европске власти журећи да реализују још један спорни геополитички пројекат. Отворено подржавајући радикале и националисте на „украјинском фронту“, неизбежно буде сопствене „демоне“.

Да ли је безусловна предаја северног Косова и нова уставна разваљеност Србије цена „велике победе“ – недавног почетка преговора о чланству у ЕУ? На основу Дачић–Вучићеве еуфорије чинило се да је још само недостајао неки документ за ритуално потписивање.

Данас ЕУ покушава да искористи унутарукрајински конфликт у сопственим енергетским играма. У тим играма земљама Централне и Источне Европе традиционално се пружа улога талаца сумњивих пројеката и опасних геополитичких рачуница.

Колонијалне државе Западне Европе фалсификовале су историју – Срби из Подунавља, у Антици, населили су Скандинавију и делове Немачке, а српски језик је коришћен за стварање немачког.

„ЕУ мора да поправи своје везе са Русијом на прагматичан начин, јер је ЕУ потребна енергија ради одрживог економског развоја“, рекао је Орбан на конференцији званичника централних банака у Будимпешти.

Наравно, српски председник Слободан Милошевић, чији је захтев за „Велику Србију“ био окидач за рат, није био усамљен – Европа је на тренутак била у опасности да се врати сукобима из 1914, пошто су Француска и Уједињено Краљевство подржали Србију, а Немачка и Аустрија су биле на страни Хрватске.
Срећом, репризе није било, пошто је Запад научио лекције на основу својих грешака из историје.

Појавила се је нова сила на протестима. Али ко су ти намрштени људи у шлемовима и маскирним униформама, наоружани камењем и батинама, врло одлучни и необуздани?

Ако је већи део 2013. протекао у спољнополитичким успесима Русије и поразима америчког империјализма – од афере „Сноуден“ до пропасти америчког плана интервенције у Сирији – онда се крај протекле и почетак 2014. године може насловити паролом „Империја узвраћа ударац“. Запад је, на примеру Украјине, показао да не преза ни од чега, да је способан да и најситнији повод искористи за рушење легално изабраних власти, и то у руском комшилуку; да је спреман на отворену сарадњу са неонацистима и да је спреман на грађански рат усред Европе само како би остварио свој геостратешки циљ – антируску и прозападну НАТО Украјину.

Милиони незадовољних и осиромашених грађана Србије морају знати да је све једно хоће ли свој глас поклонити Чеди Јовановићу, Вучићу, Ђиласу, Динкићу, Дачићу, Чанку или Тадићу јер ће свако од њих, без разлике, наставити политику слепог испуњавања налога из Брисела, отпуштања радника, распродаје националних ресурса и даљег задуживања и понижавања српског народа.

Вашингтон и Брисел успешно „ломе” Јануковича, али ће последњу реч ипак имати Крим, исток и југ земље.

Много је пара, папира и времена потрошено да се народ убеди шта Србија добија уласком у овај ризичан аранжман са Бриселом, али џаба. Ако је већ све како нам лажно сладе Вучић и Дачић, зашто су два кључна документа за почетак преговора – Бриселски споразум и преговарачка платформа – тајна, у коју ни не покушавају да проникну храбри српски новинари.

Након Либије, чувеног трга Тахрир у Каиру (Египат) и Сирије, са арапског прољећа, местри планетарног политичког календара кренули су на стварање Украјинског прољећа и то усред зиме са (не)скривеном жељом да се та “прољећна грозница” прошири и на још неке Словенске земље (Русију и Белорусију) а, ко зна, можда један крак тог демократског прољећа са Мејдана крене и ка нашим просторима, тј Бања Луци. Јер су Срби кавзи и ме(г)јдану увек ради били.

Прва рунда преговора ЕУ и Србије по питању европских интеграција поново је посведочила противуречност и сложеност проблема. По најскромнијим проценама преговарачки процес ће трајати 6 година (до 2020. године)

Британски министар спољних послова Вилијам Хејг изјавио је „да догађаји у Украјини нису сукоб између Русије и Запада“. Мене догађаји у Украјини враћају, односно подсећају, на ставове Вашингтона око догађаја у СФР Југославији 1991. Све се одиграва по истом сценарију.

На ванредним парламентарним изборима у Србији Српска напредна странка (СНС) може преузети сву власт у земљи, а питање је да ли ће нова влада у Србији слушати мишљење Москве више него мишљење Берлина или Вашингтона, пише политиколог Олег Бондаренко.

Избори су расписани због ЕУ и промене Устава, а не политичког пуританства Александра Вучића или бољег живота грађана. Посматрано из Брисела, политичка моћ коју ће СНС концентрисати биће потенцијално употребљив нуспроизвод тог процеса, али у зрелој фази европских интеграција Србије. Мало аутократије у служби бриселске демократије, уосталом, никада није на одмет

Откако је претходна власт повела кампању за приступање Србије Европској унији, наша јавност је већ више година на удару добро смишљене и вођене пропаганде која грађане уверава како им чланство државе у тој организацији доноси велике користи.

Амерички портал Infowars.com објављује да САД у украјинској престоници примењују исти модел мирних протеста – испробаног од „Отпора“ у Србији, преко Наранџасте револуције, „плавих кофа“ у Москви, сандала у Индонезији, и финансираног од стране невладиних организација попут УСАИД-а, НЕД-а, Фонда за отворено друштво – како би свргле председника Виктора Јануковича с власти и дестабилизовале не тек Украјину, већ превасходно Русију.

Земље Централне и Источне Европе показују јак заостатак за западним суседима из ЕУ. Према прогнози листа Форбс, ако темпо економског напретка у земљама Централне и Источне Европе остане на садашњем нивоу, оне ће моћи да сустигну староседеоце ЕУ по стандарду тек за сто година. Да ли Брисел може да изједначи раслојавање на богате и сироимашне?