Подешавања / Settings

Као новинарско-уреднички кадар стасао у злогласној Б92 медијској кући, Душан Машић се 2004. године преселио се у Лондон, где је постао продуцент у Би-Би-Сију. И даље је тамо. И, мада далеко, ипак не заборавља Србију. Нажалост.

Зашто ли се Теофил Панчић онолико труди да напада Александра Вучића, када су њих двојица сасвим сагласни по свим битнијим питањима српске данашњице? Чак се и око природе српско-албанских односа недвосмислено слажу: обојица тврде да је реч о пуком неспоразуму, проистеклом из недостатка жеље да се друга страна упозна и разуме, а не о, таман посла, каквом вековном насртању једног народа на други.

Свако са имало морала и осећања одговорности према Србији и српском народу, морао би да буде потпуно згрожен над тиме: 1) ко све и како поздравља судску одлуку о рехабилитацији Драже Михаиловића, и 2) ко све и на који начин исту одлуку напада.

У уторак, седмог априла, заседао је Одбор за културу и информисање Скупштине Србије, по питању „српске кинематографије у приватизацији“, а првенствено најављене продаје „Авала филма“, који могућим купцима нуди филмска студија, као и продуцентска права на све филмове произведене у овом предузећу.

„Господине Јовановићу, видели смо ову причу да у Ранилугу на Космету постоји иницијатива да Слободан Милошевић добије улицу. Је ли тиме круг затворен? На Косову и Метохији је почела његова политичка каријера, на Космету је последњи рат који је изгубио, је ли ту нека симболика?“

Медијске манипулације западних држава и рат медијима у ширем смислу били су тема трибине одржане у просторијама Месне заједнице Теразије у Београду. Међу различитим политичким темама о којима је до сада било речи на овим трибинама медијске манипулације, како домаћих тако и страних медија, су нешто са чиме су готово сви грађани Србије имали искуства.

„Колико дивизија има та Наташа Кандић?“, вероватно би се запитао Јосиф Висарионович Стаљин, да је неким чудом био суочен са Фондом за хуманитарно право.

Пре осврта на недавно страдање „Информера“ и његовог уредника Драгана Ј. Вучићевића, хајде да, ради потпуније представе о томе колико је новинарство у Србији заратило с логиком, почнемо једном питалицом.

Насупрот Уставном суду, доктор Марко Јакшић – као и остали Србији одани грађани са севера Косова и Метохије – нема ту удобну могућност да такозвани Бриселски споразум посматра као строго политичку ствар без икакве правне тежине. С обзиром на то да се сви договори званичног Београда са Приштином тичу њиховог и опстанка српске државе у јужној покрајини, људи из четири непокорне општине су, хтели они то или не, животно надлежни за оцену сваког од тих споразума, а нарочито оног кровног из априла 2013, који је преговоре усмерио у најпогубнијем правцу.

Последице недавног пријема „Косове“ у Међународни олимпијски комитет могу бити далеко погубније него што би се то дало закључити на основу срамотног ћутања надлежних о овом чину

Александре Вучићу, ако вам је стало до тога да живи дочекате тај привредни опоравак који обећавате да само што није, морали бисте под хитно да појачате мере личног обезбеђења: може бити да вам неко ради о глави, и то веома озбиљно. Видите, наиме, да вас Чедомир Јовановић подржава из све снаге. Рукама и ногама се бори да вас заштити. Ево, и последњег дана новембра, у емисији Драгана Бујошевића „Став Србије“ на „Првој“, режао је на сваки макар и наговештај сувисле критике или оспоравања ваше политике (изузев једног питања, али о томе нешто касније).

Синоћне нереде на Стадиону Партизана, због којих је утакмица Србија-Албанија прекинута у 42. минуту, није изазвала увредљива застава „Велике Албаније“ окачена на даљински навођеног летећег уљеза. Ма колико српска јавност кривила дрон до бесвести, то напросто није тачно, што се види обичним прегледањем снимка целог догађаја.

Можда би нешто слично изазову хладне воде могло да помогне да се подигне свест о опакој болести која је захватила Србију, а зове се Александар Вучић. Јер, болест је веома позната, али је врло слабо препозната.

Мада је била силно потресена пописом противнародних и противдржавних делатника, овдашња јавност никако да се огласи о једном много злослутнијем и опаснијем списку, о којем се навелико прича међу непокорним Србима на северу Косова и Метохије.

Паничну кампању да се по сваку цену изађе на предстојеће локалне изборе, коју по српским срединама на Косову и Метохији спроводе београдски званичници, могао је да осмисли само неко ко нимало није упознат са стањем на терену.

Рецимо да вам је мука од Оље Бећковић и „Утиска недеље”, али већ четири године се на телевизији не приказује ништа друго: ни вести, ни филмови, ни цртаћи, ни утакмице… Само Оља и њена емисијица. Онда вам одједном неко најзад понуди – уместо „Утиска”, ријалити шоу са Венди. Тешка срца и после дужег размишљања, прихватате промену; знате ви добро ко је и шта је Венди, али Ољу више ни секунду не можете да поднесете; дакле, нека крену Венди и њен шоу. Кад оно, уместо ријалити шоуа, опет “Утисак недеље”, само што га сада води Венди!

Тијанићева кроатоманијаДа ли се икада раније у „Дневнику“ десило да једна земља буде тако издашно присутна тако разноликим поводима као Хрватска на нашем Јавном сервису? Осим што је необјашњива на разумном нивоу, кроатофилија је изгледа и заразна: Александар Тијанић је, попут носиоца вируса, неком нарочитом наклоношћу према свему што долази из Хрватске инфицирао изгледа целокупан […]