Подешавања / Settings

Неувијено се служећи уценом и понижавањем социјално слабих, интереси наших капиталиста постали су смисаони монопол елите изабраних

НАОРУЖАНИ ДО ГУШЕ. То су младе усијане главе, обучене и плаћене да убију. После рата у Сирији не можемо очекивати да буду мирне комшије, објашњава Мирослав Лазански

И питање свих питања је: да ли после 13 година велике пљачке народне имовине Србија излази из кризе, да ли ничу нове фабрике, објекти и продавнице, и да ли су на улицама све боље одевени људи, први припадници нове српске буржоазије – ни мафијаши, ни новопечени богаташи? Гледамо ли коначно тај филм? Или он још није снимљен?

Шта су мислили Перковић и Мустаћ? Да их Хрватска може сачувати? Грешка

Нисам хтео да испричам ову причу док је Михаил Тимофејевич Калашњиков био жив. У августу далеке 1989. отправник послова амбасаде СФРЈ у Авганистану господин Момчило Драшковић јавио ми је из Кабула да је председник Авганистана Наџибулах позитивно одговорио на молбу за интервју. Наиме, у Београду је требала да се одржи Конференција покрета несврстаних земаља, а Наџибулах је најавио долазак на ту конференцију.

Годинама сам веровао да су три ствари код Црногораца практично непромењиве: црногорско чојство, јунаштво и гостољубивост, љубав коју гаје према Русији, и у то да су са Јапаном још увек у ратном стању. За ово треће, када сам о томе 1994. у Токију упитао начелника Генералштаба јапанских одбрамбених снага, генерала Тецуу Нишимота, само ме је немо погледао и почео да се смеје, дакле у ово треће сада нешто мање верујем.

Некадашње републике Совјетског Савеза опет долазе под скуте мајчице Русије, уморне од невоља које носи самостална изградња економије, углавном разочаране у неостварена обећања капитализма. Фестивал суверенитета бивших совјетских република је завршен, већина људи у тим новим државама увиђа да не живе ништа боље него у СССР-у, а Русија може да им економски помогне. Украјина је најбољи пример: да ли ЕУ има 15 милијарди долара за помоћ посрнулој економији Украјине? Нема, или неће да помогне. Русија има. Завршена прича, у којој су сва остала објашњења обично „кисело гро

Али о смањивању броја службених аутомобила нико ништа да прозбори. Службеник Управе за трезор превозио је купус, други и даље службеним аутомобилима превозе децу, таште, ширу и даљу родбину. Са ротацијама и без ротација. Је ли број од 50.000 службених аутомобила у Србији смањен? И зашто о томе нико више не извештава?

Чак 80 одсто војних вежби НАТО-а су маневри оклопно-механизованих снага и десантне операције морнаричке пешадије и падобранаца? Против кога вежбају те снаге? Против талибана?

Зашто се Срби и Хрвати „не воле”? Зато што су слични и зато што мешавина језичке сродности и разлика у броју становника, односно у националној величини, чини прилично нездраву комбинацију. Ниједан други званични национални језик није толико сличан хрватском званичном језику као што је то српски званични језик и обрнуто, иако ја лично, односно особно, сматрам да је то исти језик.

Ако се с разлогом и поносом присећамо свих победа и жртава Србије у Првом светском рату, истичемо да је Србија тада изгубила скоро трећину становништва, како онда да данас бранимо став да је требало чекати у Другом светском рату?

Данашњом Европом кружи баук, баук искривљене историје. Да ли смо сведоци покушаја ревизије узрока Првог, у политичком смислу, и резултата Другог светског рата, у геостратешком контексту?

Тајна војна база на међународном аеродрому, који је скоро у центру града? Но, добро, та је ствар у међувремену постала јасна и сумњичавим атлантистима, јер су руски хеликоптери и авиони са нишког аеродрома гасили пожаре широм Србије, Црне Горе и БиХ. У то време Сергеј Шојгу није био министар одбране већ министар за ванредне ситуације.

Руски министар одбране Сергеј Шојгу стари је пријатељ Србије. Заједно с Ивицом Дачићем, заслужан је за отварање руског центра за ванредне ситуације на аеродрому у Нишу, центра око којег се код нас пре неколико година дигла бука, јер „ето, Руси праве тајну војну базу у Нишу“. Тајна војна база на међународном аеродрому, који је скоро у центру града? Но, добро, та је ствар у међувремену постала јасна и сумњичавим атлантистима, јер су руски хеликоптери и авиони са нишког аеродрома гасили пожаре широм Србије, Црне Горе и БиХ. У то време Сергеј Шојгу није био министар одбране већ министар за ванредне ситуације.

Радници месецима не примају плате, па блокирају пруге и путеве, све резултат демократских реформи у последњих 12 година, реформи које су Србију оставиле и без државе и без привреде. Социјалне последице су катастрофалне, већи део становништва живи на ивици сиромаштва, људи све више губе наду, припадници образоване средње класе више не знају како да преживе. Криза је дубоко захватила све слојеве друштва у Србији, владу и њену политику, морал, спорт и културу, политички систем у целини.

За разлику од нових америчких богаташа, који своју грижу савести покушавају да затоме у трошењу вишка богатства преко разних покровитељстава, српски нови богаташи би свој излаз из проблема могли да пронађу у оснивању задужбина и фондација

Ходам по мраку некадашње касарне ЈНА „Стив Наумов-Стив“ у Битољу и сећам се да је, пре 35 година, колона возила моје дивизије на маршу према полигону Криволак била дуга 26 километара

Од 15. септембра 1991. хрватске паравојне снаге – јер СФРЈ је правно још постојала – почеле су масовне нападе на све гарнизоне ЈНА на територији Хрватске. Како је војни врх у Беoграду био колебљив и није се уопште сналазио у постојећим околностима, незадовољство међу припадницима ЈНА било је велико: због пораза, заробљавања, понижавања, због непостојања стратегије изласка из кошмара грађанског рата. ЈНА је препуштена сама себи, политичари су од ње прали руке, а војни врх је глумио дипломатију. Због свега тога, крајем септембра 1991. део припадника Гардијске бригаде у Београду покушао је да ухапси министра одбран

Дужност старије генерације је да исприча нашој деци да она не наслеђују кривицу, већ одговорност. Довољно је отићи у госте фамилији или пријатељима па да се уз мезе и пиће постави класично српско питање: „Шта да се ради“, или „Ко је крив“.

Политички аналитичар Мирослав Лазански сматра да је циљ објављивања поверљивих докумената ЦИА, којим се предвиђа могућност да САД дозволе Републици Српској отцепљење, вероватно промоција личних интереса породице Била Клинтона и није усмерена на неке промене у БиХ.