Подешавања / Settings

Поштујемо различитости. Учимо једни од других. Не дозвољавамо да нас други заваде. И поносни смо што припадамо цивилизацији Балкана.

Наставити са југоносталгичним предавањима, без одговора на ово питање, у најмању руку може да звучи непотпуно и неискрено, ако не и безобразно од стране оних који причају о томе.

Је ли могуће да Европска унија заврши као бивша Југославија? То је питање недавно поставио Габријел Бонфиљо, политолог и аутор студије са Универзитета у Палерму о будућности континента у поређењу са збивањима на Западном Балкану ’90 -их година прошлог века.

Овог месеца се навршава 123. година од рођења Јосипа Броза, а да ли је та годишњица 7, 9, 12. или 25. маја, нажалост, историчари нису успели да се сложе. Као што се не слажу и око многобројних питања у вези са животом и делом вође комунистичке револуције, маршала Југославије, сина наших народа и народности…

“Хеј Словени”,”Сред Балкана сунце сија” стихови који и данас међу многим људима изазивају помешана осећања, код неких усхићење а код неких нелагоду али су свакако саставни део наших живота бар код оних генерација које су сачињавале део накадашњег југословенског друштва.

Ревизија резултата Другог светског рата и морално правдање нациста и њихових прирепака, користи многима у данашњој Европи. Пре свега националистичким снагама “младих демократија” у централној и источној Европи.

Документарни филм руског новинара и редитеља Алексеја Денисова „Како су убили Југославију. Сенка Дејтона“ премијерно је емитован 27. априла на државном ТВ каналу „Русија 1”.

У Кући цвећа у понедељак обележено 35 година од смрти Јосипа Броза, доживотног председника СФРЈ. Маршалов гроб посетило више од 2.000 људи из свих република бивше СФРЈ.

Службе државне безбедности који су спремни да проговоре о акцијама у којима су учествовали за време Титовог и Милошевићевог режима. Једну од најспецифичнијих прича има некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбедности Живан Велисављевић који је пензионисан почетком 1990. године указом тадашњег председника СФРЈ.

Миле Бјелајац још закључује да живимо у времену у коме је све доведено у питање, у коме се не знају границе, и нису гарантоване ниједној држави уколико није етнички чиста.

„Један такав пример великодушности и истовремено лудости није познат у историји. Србија се одриче у корист својих највећих непријатеља, Хрвата, добитка, који се само једанпут у историји додељује“.

На захтев Милана Стојадиновића будући нобеловац сачинио службени подсетник за Министарство иностраних дела. Из Приштине су тражили да се Андрић избрише из програма за књижевност.

ЖИВОТ принца Владимира Карађорђевића довољно је узбудљив да може бити преточен у авантуристички филм. Син краљевића Андреја Карађорђевића и унук краља Александра дуго није знао своје породично наслеђе. Отац га је напустио док је био дете, па је са мајком, братом Димитријем и сестром Лавинијом живео на рубу егзистенције.

– Височанство, зашто да нам Европа кроји државу?! Кад неко нешто од нас прави, сутра ће узети за право да то и растури. Кад ти неко нешто да, кад-тад ће тражити да му то платиш.

Амерички истраживачи трагају за пилотима несталим у мистериозним сукобима 1944. на овим просторима. Сукоб Совјета и Американаца изнад Србије 1944. умало прерастао у Трећи светски рат

Истраживање портала Моје вријеме.хр показује да чак 82 одсто хрватских испитаника с великим искуством живота у СФРЈ мисли да се тада живело боље, 74 да би се могло под одређеним условима поново живети у једнопартијском систему, а 40 одсто сматра Јосипа Броза Тита позитивном особом.

Дуго времена су српски политичари избегавали улазак у Југославију, али када је у Русији избила револуција, притисак Енглеске и Француске је надвладао.

– Док је постојала СФРЈ био је ред да свугде буду Титове слике. Будући да се то распало у рату и да више нема те вриједности, те СФРЈ, онда је мени, заправо, у свим бившим републикама непотребно стављати Титову слику…

НАТО бомбардовање Југославије, које је почело 24. марта 1999. године, могло је да се догоди шест месеци раније да планове агресије на СРЈ није осујетио „српски Џејмс Бонд“ генерал Јован Милановић.

У Загребу су усвојене заједничке полазне основе, а истакнут је значај координације за ефикаснији рад партија и изражена жеља да садашња сарадња прерасте у чвршћу заједничку асоцијацију.