Подешавања / Settings

Горе написано је једно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа. Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима. Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. […]

Ради се, наравно, о Александру Вучићу и Саши Јанковићу. Вучићево одбацивање радикалског свлака и улазак у калвинистичку кошуљицу је резултат трговине са западом. Он и (политички) покојни Тома, желећи моћ и друге привилегије васти, обећали су западу, оно.што није смео или хтео дотадашњи шампион велеиздаје Борис Тадић. Тако им је дозвољено за ујарме Србију. Најконкретнији […]

Тако су неке нације успеле да се очувају и у врло тешким временима, па иако су етнички потпуно прекомпоноване, оне су задржале оригинални национални осећај и државотворну свест. Као одличан пример, може нам послужити случај хрватске државне идеје и националног поноса. На нашу несрећу, ова национална идеја се, кроз историју, остваривала на рачун српског националног […]

Да је ДСС у тешком положају, није тешко закључити. Да ли може да се опорави и заигра значајну улогу у српској политици, засад је непознаница. Желим да у овом чланку, заједно промислимо ту тему. Прво, ваља одговорити зашто је странка испала из скупштине 2014. Моја дијагноза је – драматична недоследност. Зашто тако мислим? После кампање […]

Да ли по вашем мишљењу треба срушити режим Александра Вучића? Ако је одговор не, довиђења и пријатно, немојте губити време на разраду овог чланка. Ако је, пак, одговор потврдан, поразговарајмо о томе како, с ким и због чега.

Држим да политичари треба увек јасно и гласно да износе све своје ставове, настојећи да њима придобију подршку гласача, а не да калкулишу, прећуткују, искривљују и сл. То је нечасно.

У идеалном случају, ову целину чиниле би три странке: ДСС, Двери и СРС, те мноштво малих организација и угледних појединаца попут, рецимо Кустурице, Антонића, Ђурковића, Вукадиновића, Ломпара, Бранка Павловића, Лазанског, Чавошког итд.

Иако Нову годину (ниједну) не славим дуже од деценије, овог 31. децембра, један пријатељ ме је пријатно изненадио поклоном. Била је то књига „Истина о Вучићу“. О аутору, Предрагу Поповићу, нисам знао ништа, али наслов је био више него инспиративан.

Во времја оно, кад Тадић председништвом иђаше, поведе он преговоре с косметским Арнаутима под покровитељством Европске уније. У капитулантској фази истих, преговараче је предводио мој суграђанин, Борко Стефановић. Иако цењени бубњар панк састава „Генерација без будућности“, Борко није имао нарочитог успеха у овом дипломатском прегањању. Исправније, није их имао у смислу српских националних интереса, али с арбанашког гледишта, беше веома продуктиван и ефикасан.