Подешавања / Settings

У остварењу неоосманске „западне стратегије“ Турска се на Балкану ослања на домаће муслиманско становништво и његов историјски сентимент према негдашњем царству на Босфору, пре свега на бошњачке муслимане и Албанце, то јест на њихове државне и парадржавне творевине на простору Европе: Федерацију БиХ, Албанију, ткз. „Републику Косово“, али и на њихове мањине у суседним државама – на Бошњаке у Рашкој области у Србији и у Црној Гори, на Албанце на југу „уже“ Србије, у западној Македонији и Црној Гори. „Стратешки лук“ неоосманског повезивања муслимана на Балкану потпуно одговара некадашњим визијама „зелене трансферзале“.