Подешавања / Settings

5.јуна 1999 године у раним јутарњим сатима одпочеле су нај жешће борбе са Шиптарским терористичким групама на „Горожупском платоу“у подножју планине Паштрик.

Земље Европске уније – Белгија, Данска, Француска, Немачка, Италија, Холандија, Португал, Шпанија и Уједињено краљевство, у оквиру НАТО-а, бомбардовале су 1999. године Савезну републику Југославију. Данас, 15 година касније, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић изјавио је да учешће у операцијама Европске уније за управљање кризама, изградња поверења и јачање војне сарадње у региону остају приоритет Војске Србије и у наредном периоду.

У очима Холивуда Срби и даље остају терористи, ратни злочинци и мафијаши, па тако, иако је од завршетка рата у БиХ прошло 18, а од НАТО бомбардовања на Југославију 14 година, америчка продукција и даље снима филмове у којима су Срби приказани као главни негативци.

Држава нема поузданих података где се све налазе заостале бомбе, процењује се да 1,5 милиона људи живи у деловима где има заосталих неексплодирана средстава.

Генерали Војске Југославије упозоравају да се последице бомбардовања не санирају. Истина о радиоактивној муницији гура се под тепих због односа према Западу

Петнаест година после бомбардовања осиромашеним уранијумом, у Србији од рака умире све више младих људи. Домаћи и страни стручњаци за следећу годину најављују прави скок малигних обољења. Друштво за борбу против рака предложило да се затражи одштета од Американаца, по угледу на одштетне захтеве после Фукушиме.

Српској јавности је мало познато, да је 8 јуна 2000 године у Атини извршена “смртна казна” над британским НАТО генералом Стивеном Саундерсом, аташеом британске амбасаде, у знак одмазде за НАТО бомбардовање Југославије 1999.

У средишту догађаја су судбоносни тренуци непосредно пред агресију Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовање Београда 6. априла 1941. године. Сва права Контраст студио,РТС.

У планираном спектаклу све сцене су смишљене унапред: Србима су извдојили улогу злочинаца, Албанцима невиних жртава, а САД је требало да казне зло. Са поводом је све било једноставно: за 8 година балканске кризе Американци су имали већ резервне сценарије за исценирање повода. За почетак Србији је био постављен ултиматум: или да прихвати услове САД (да повуче све трупе са Косова), или ће је напасти. Унапред се знало да Београд неће пристати на такве услове. до тада Снаге безбедности Југославије су разбиле значајни део теориста на Косову и деблокирале најважније комуникације.

НАТО је у агресији против Србије (СРЈ) нашао оправдање да не буде распуштен, војно-индустријски комплекс је на дужи рок осигурао раст поруџбина и профита, корпоративни капитал је представио своју глобалну челичну песницу, а САД су испословале повод за распоређивање својих трупа и ширење мреже нових војних база на Балкану, према Каспијском басену, руским границама и Блиском Истоку. Још током оружане агресије постављено питање – ко је следећи? Није се дуго чекало. Уследиле су инвазије и агресије на Авганистан 2001, Ирак 2003, Либију 2011, Мали 2012. Није непознато постојање листа „отпадничких“, „непредвидивих“, „диктаторских“ режима, по правилу, у земљама атрактивних геополитичких положаја или богатих резервама енергената и стратешких минерала.

Од 15. септембра 1991. хрватске паравојне снаге – јер СФРЈ је правно још постојала – почеле су масовне нападе на све гарнизоне ЈНА на територији Хрватске. Како је војни врх у Беoграду био колебљив и није се уопште сналазио у постојећим околностима, незадовољство међу припадницима ЈНА било је велико: због пораза, заробљавања, понижавања, због непостојања стратегије изласка из кошмара грађанског рата. ЈНА је препуштена сама себи, политичари су од ње прали руке, а војни врх је глумио дипломатију. Због свега тога, крајем септембра 1991. део припадника Гардијске бригаде у Београду покушао је да ухапси министра одбран

БИ БИ СИ ПРИЗНАО: Бомбардовали смо вас осиромашеним уранијумом, у Србији ће од рака умрети још 10.000 људи!

Желела је по сваку цену да задржи санкције против Србије и Срба у БиХ, како би они били присиљени да праве уступке. За време бомбардовања Србије Олбрајтова се залагала да НАТО буде још агресивнији

„И мислим да је то једини начин да их потпуно заштититмо, да их уведемо у систем јер се још увек крећемо у оквирима Устава Србије и суштинске аутономије коју је Устав Србије и Резолуција 1244 предвидела за Косово и Метохију“, додао је Николић.

У нападу авиона НАТО 30. маја 1999. године, погинуло је 10, а повређено 30 цивила, од чега њих 17 тешко.

Руски председник Владимир Путин је на то одговорио да ће његова земља помоћи Сирији у случају напада.

Убиство деце и цивила у Сирији, ако се покаже да је извршено у циљу изазивања војне интервенције САД – у шта светска јавност више скоро и не сумња, требало би да буде повод за широку српску акцију утврђивања објективне историјске истине о догађајима који су искоришћени као поводи за бомбардовање СР Југославије и прекодринских Срба.

Ђоковић је имао 12 година кад је 1999. НАТО бомбардовао Србију.

„Та два и по месеца су нас ојачала. Гледали смо на светлу страну живота. Били смо деца, имали смо 12 година па смо мислили ‘ОК, не морамо да идемо у школу и можемо више да играмо тенис. Тако смо током два месеца проводили читаве дане на тениском терену док су нам авиони летели над главама. Након недељу две, некако смо наставили са својим животима. Ситуација није била у нашој контроли, али смо срећом сви преживели и такво искуство из прошлости сматрамо великом лекцијом у животу“, истакао је Ђоковић.

Саветник председника Републике Радослав Павловић састао се данас са Золтаном Данијем, пуковником у пензији и Жељком Мирковићем, продуцентом документарног филма „Други сусрет“, који прати судбине и сусрет двојице бивших војника, америчког ратног пилота који је за командама невидљивог бомбардера Ф117А учествовао у НАТО бомбардовању СРЈ 1999. и официра Противваздушне одбране Војске Југославије чија га је ракетна батерија оборила током четврте ноћи дејстава, саопштено је из Службе за сарадњу са медијима Председника Републике.

Као и сада, ни тада није било резолуције УН која би експлицитно дозволила НАТО да бомбардује Србију. Али, чланице НАТО су успеле да пронађу начин, укључујући и ранију резолуцију УН, којом је легализована акција, каже Кларк.