Подешавања / Settings

Интервју Ивице Дачића „Блицу“ подсетио ме је на стару причу о раднику из једне некада сиромашне земље, чије је становништво, пре више деценија, трпело ужасне тортуре под фирмом реформи. Када је мој знатно старији колега радника упитао да ли је задовољан реформама, овај је задигао блузу мало изнад стомака и показао јефтин каиш од пластике, рекавши: „Друже, да ли бих ја имао ово да није реформе?“.

Места за љутњу због великоалбанског дипломатског дрона Едија Раме у Београду након потписивања Бриселског споразума нема превише, осим ако неко не мисли да се са државом која се добровољно повуче са своје територије другачије разговара. Гост, на жалост, није рекао ништа ван контекста коначних очекивања Европске уније од Србије. Само је дрипачки пустио жељу низ логичку спиралу српске политике.

Не постоји бољи разлог да Београд затражи хитну седницу Савета безебдности и заштиту УН, од најновијих сазнања о корупцији и злоупотребама Еулекса, што се, наравно, неће догодити, јер не постоји општеприхваћена друштвена норма одговрности. Да таква норма постоји, они који су омогућили долазак Еулекса поднели би оставке и уз извињење заувек отишли из политике.

Шта више, почетком јуна ове године објављено је да српска војска од 24. маја више није располагалани једним исправним ловачким авионом.

Живо ме занима шта ће данас, следеће недеље, следећег месеца или макар до следећег годишњег доба, када би претприступни преговори Србије требало да почну, урадити Томислав Николић. Он је, подсетимо, обећао да Србија неће у ЕУ, ако у замену за чланство треба да призна своју покрајину за независну државу.