(Н. Бабић)

„Амерички Гулаг Лтд.“ брише илузије о „најслободнијој земљи света“: Затворско – индустријски комплекс у САД – у као окрутни облик модерног ропства – у 30 година затворска популација порасла за 500%!

Када се говори о кршењу људских права помисао просечног становника Европске уније су земље попут Северне Кореје и „радни логори за појединце и целе породице које режим Ким – Јонг Уна сматра неподобним за друштво“, Кине у којој  ”једнопартијски систем гуши било какав облик плурализма мишљења и изражавања“, Русије у којој „Путинов режим гази опозицију и крши права хомосексуалаца“, Иран који са својим верским вођама „земљу држи у средњем веку“ и тако можемо набрајати унедоглед.

Занимљиво је како је увек реч о земљама које су на „зао глас“ дошле због извештаја „међународних“ организација као што су Фридам Хаус (извештај 2014.), Хуман Рајтс Воч (извештај 2014.), Амнести интернешнл који на конференцији одржаној од 04. до 6 април у Чикагу тек успут споменули неколико случајева полицијске тортуре у Сједињеним Државама, а годишње извештај тих организације за 2013. изгледају као сабрана дела оптужби Стејт департмента, док се с друге стране САД увек спомињу као земља „људских, политичких и новинарских слобода“, слободе које врло добро познају затвореници Гвантанама или Едвард Сноувден, Брадлеј Менинг и Жулиан Асанж.

Не заборавимо како у тој пропаганди врло суптилно учествује и Високи комисеријат за људска права Уједињених нација (ОХЦХР), чему сведочи заиста пристрано, пуно предрасуда, нетачних информација и великих пропуста извештај др Иван Шимоновић о Криму и Украјини, које као да је требало да припремитерен за војну кампању кијевских оружника против цивила и припадника наоружаних локалних одреда на истоку земље. 

Подсетимо и да је само због мукотрпног рада сиријске монахиње Агнес Маријам Москва добила аргумент више да спријечи агресију на Сирију и то након што је сиријска монахиња пред ОХЦХР – ом разоткрила превару с децом „угушени сарином“, која се у различитим позама и на различитим местима појављивала на „стравичним фотографијама“ из Источне Гхути. Када је часна Агнес Маријам изнела непобитне доказе о тој (по свему судећи false flag оп.а. ) операцији, Human Rights Watch ју је напао таквом жестином да су на крају морали да интервенишу активисти мировног института „The Ron Paul Institute for Peace and Prosperity“ и прекинути ту срамотну кампању. Агнес Маријам је касније номинована за Нобелову награду за мир и учествује у раду локалних удружења за људска права, али остаје чињеница да је на крају ипак она обавила посао који су, намерно или не, превидели они који су за то били задужени, а то је ОХЦХР који је „доказе“ западних владиних агенција и медија узео „здраво за готово“.

Безброј је примера о којима би могли писати, но овде се морамо осврнути на нешто што се деценијама вешто прикрива, а реч је о апсурду америчких затвора и исто тако апсурдним оптужбама због којих амерички држављани пуне „Амерички Гулаг“, а где их се затвара само како би хранили тзв. „Затворско индустријски комплекс“. Све горе наведене удружења и организације о томе неће да напишу нити ретка, или барем не у оној мери колико предано раде на демонизирању „непријатеља“ Стејт департмента, и без обзира на све доказе, САД је у њих увек на свим картама означена као „апсолутно слободна земља“.

Freedom House: Карта „људских слобода“ за 2014

Затворско – индустријски комплекс или “ Амерички Гулаг Лтд. „

У Сједињеним Државама данас живи 5% светског становништва, а од свих затвореника у свету у америчким затворима се налази њих 25%.

„Најслободнија земља на свету“ држи апсолутни рекорд по броју затвореника и у америчким затворима казну тренутно служи око 2.200.000 људи – што је пола милиона људи више него у Кини (која је на другом месту) и то без обзира што Сједињене Државе имају четири пута мање становника од земље „која стење под комунистичким режимом“.

У сваком случају, у амерички затворски систем је укључен сваки педесети Американац, а тих преко два милиона затвореника треба држати под надзором, одевати, хранити, лечити и пружити им барем некакав кров над главом. Годишњи профит затворске индустрије премашује 70 милијарди долара, а економисти су за то чак измислили посебан израз – “ Затворско – индустријски комплекс “ (Prison–industrial complex).

„Оволики број затвореника и овакав систем ову америчку владу чини истим као и оне које су владале за време ропства средином 19. века“, за Њујоркер пише Адам Гопник, аутор књиге “ The Caging of America “ коју Amazon.com и други интернет „издавачи“, као што то иначе чине, нису објавили у електронском издању.

“ Тешко је веровати, али број црнаца који данас служе казну, у затвору или условну, премашује број робова у 1850. и још горе, под надзором америчког ( пре ) васпитног система је данас од седам милиона људи – више него у Стаљиновом Архипелагу Гулаг „, пише Гопник.

Сетимо се како су пре неколико месеци у Вашингтону дизали буку око „мукотрпног рада“ у руском затвору, чиме су се кажњавале чланице групе Pussy Riot (иако по изласку нису изгледале нимало исцрпљене и у неколико дана су пропутовале пола света оп.а. ), а код куће, исто као у Стаљиновом Гулагу, осим према броју затвореника, Америка је створила изопачени систем који се никако не може назвати осим – класично ропство.

„Већина људи су затворе видели само у филмовима, па верују да се по цео дан хода по дворишту или игра кошарку. Заправо, већина осуђеника у затвору мора радити константно. За учињени рад се плаћа испод сваке границе, 10-40 центи на сат. Такве цене нису доступне нигде другде, само у затворима. Но, зато имате право на куповину хране у затворској продавници. А ако нисте задовољни, онда вам се казна мења и преместе вас блок где су јединице са потпуном изолацијом „, каже Џон Хјустон који је одслужио седам година затвора у васпитној установи Rikers Island (New York).

С друге стране имате медије, који као Дејли мејл пишу „како сваки затвореник у Њујорку пореске обвезнике кошта $ 167.000 годишње, исто колико стоји четворогодишње школовање на Универзитету Ivy League“. Сада су несретници са Rikers Island у Њујорку сами криви што тај новац завршава ко зна где само не за њихово „преваспитање“ и „ресоцијализацију“. ( „Несрећници“ условно речено, будући да међу њима сигурно има и кажњеника за тешке злочине, али они чине само мањи део затворске популације у државним затворима, док окорели криминалци казне служе федералним затворима посве другог типа оп.а. ).

Многе компаније послују са затворима, али не желе да те информације процуре у јавност. Ипак, током година су због коришћења затворског рада изашла имена као што су Chevron, Bank of America, AT & T, Starbucks, Walmart,IBM, Boeing, Motorola, Microsoft, Dell, Hewlett-Packard, Nike, Intela и многа друга.

Ипак, главну реч у овом бизнису води Затворско – индустријски комплекс, будући је америчка влада затворске корпорације претворила у привредне субјекте који поседују или контролишу сами себе… затворе. Тешко је за поверовати, али око 10% америчких затвора су трговинска предузећа чија је главна намена генерисање профита. Штавише, готово сви затвори отвореног типа, њих око 2000, су приватни.

„Све је почело, као и обично, са најбољом намером. Пре тридесет година је неко је дошао у владу са сјајном идејом како државни апарат више није ефикасан у послу око управљања затворима. Пало им је на ум да затворе дају приватницима, они ће бројати сваки цент, успоставити пословне односе са напредним корпорацијама и спасити много новца у буџету. Тако је испало да су затвори постали део економске теорије, то јест, на њих се гледало само како би се смањили трошкови и повећао профит. Главна функција – поправку затвореника – потпуно је изгубљена запостављена“, каже Ричард Смит директор центра „In the public interest“.

Први део плана приватизације затвора је дао „изванредне резултате“. Због великих трошкова је дошло до драстичног смањења затворског особља, посебно у сектору заштите и тада су затвореници узели ствар у своје руке и настао је комплетан неред. Студија удружења „American Civil Rights Union“ наводи како је ниво насиља у приватним затворима порасла и до 65%, а вероватноћа да ће напасти стражаре је порасла за 150%.

„Rikers Island има веома лошу репутацију. Но, ипак је реч о државном затвору где је администрација изузетно тешка, али је још увек боље него у приватним затворима где стражари сами изазивају сукобе између затвореника, јер верују како је боље да се покољу међусобно, него да нападају њих. Када сам у почетку био у затвору у Аризони, у нашем блоку је готово сваки месец почињено убиство, а рањавања су била свакодневна. За детаљан списак свих скандала повезаних са инцидентима у приватним затворима, и то само у последњих неколико година, могло би се причати данима „, наставља причу бивши затвореник Џон Хјустон.

Наравно, ту су и трговина дрогом, убиства, силовања, сводништво од стране стражара, све врсте нереда, бјекства… Пре годину дана је изашло на видело како је у једном од затвора у Ајдаху управа наоружала затворску банду да они „чувају ред“ уместо њих.

Узгред, заштита Гулага од стране логораша није ништа ново, само што се то догађало у Солжењициново романима и Совјетском Савезу пре неколико деценија. Треба рећи како није да затворске корпорације то охрабрују, али ништа не чине да то спрече. Зашто и би, ако им одговар?

„За сваки нови злочин затвореник добија нови термин, то јест, нову казну и повећава му се време које ће провести у приватном затвору. Другим речима, затворска корпорација ће зарадити више“, каже Ричард Смит.

У Затворско – индустријском комплексу се налази сав цинизам модерног америчког затворског система. Држава плаћа затворске корпорације за сваки проведени дан затвореника иза решетака и што је у земљи више затвореника и имају веће казне, затворске компаније ће више и да зараде. Рачуница је јасна, зар не?

Тако је Управа за затворски систем Сједињених Америчких Држава криминалце претворила у профитабилну делатност, а компаније са максималном добити су увек и свуда добродошле, па и код Барака Обаме који је и у овоме надмашио свог претходника за којега се сматрало да је  најгори амерички председник у историји“.

На пример, у 2008. је Сједињене Државе шокирао скандал када је откривено да је власник дечјих приватних затвора у Пенсилванији подмићивао судије да тинејџере осуђује на највеће казне, чак и без доказа, само како би имао „радну снагу“.

Заговорници строгих правила у судници су добили 2.600.000 $ за слање у затвор укупно две хиљаде тинејџера (познати скандал Kids for cash оп.а.)

Сви изјављују „како ће се све да учине да такви инциденти остану и да су само били изоловани случајеви, али захваљујући традиционалној спрези америчке државе и крупног капитала профит од затвореника је осигуран на савезном нивоу.

Зар је случајно да је од када је 1983. основана највећа затворска корпорација „Corrections Corporation of America“ (CCA) почео нагли пораст броја затвореника? Током протеклих 30 година је затворска популација у Америци порасла за 500%.

Резултат тога је да је CCA агенције постала чудовиште које управља са 67 затвора и зарађује 1,7 милијарди долара годишње. Друга по величини корпорација која управља са 96 мањих затвора, GEO Group (основана 1984. ), има годишњи приход од 1,6 милијарди УСД.

„Затворски корпорације троше десетине милиона долара у лобирању законодаваца, како на савезном нивоу, тако и на државном.  CCA на пример, користи у ту сврху цело особље од 70 лобиста који активно утичу на доношење закона о висини казни за поједине злочине“, наставља директор центра „In The Public Interest“, Ричард Смит.

Под притиском затворских корпорација на федералном нивоу су усвојена три закона која су прекинула нормалан живот на хиљаде невиних људи.

Најстрожи закон је онај који за трећи пут почињено исто кривично дело даје овлашћења судији да пресуди од 25 година затвора, до доживотне робије. Формално оправдање за лобирање тог закона је било „изоловати починитеље – рецидивисте“, но практични учинак је био да се обезбеди попуњеност приватних затвора.

Према подацима које је објавио центар „In The Public Interest“, 65% затворских корпорација има посебне уговоре са савезном владом. У случају приватних затвора, ако је попуњеност мања од 96% (у различитим уговорима, та бројка варира 80-100 % у просеку је 96%), приватни затвор прима накнаду штете.

На пример, Колорадо је због тога потрошио око 2.000.000 УСД, али то је изузетак, а не правило јер места у америчким затворима хронично недостаје. На пример, у Калифорнији, су „капацитети“ испуњени 170%, тако да ће корпорације из те савезне државе морати да „извози“ затворенике у друге државе, а можда и у друге земље, јер је у последњих неколико година најуноснији посао је онај с илегалним имигрантима. Дакле затворске корпорације су већ досегле међународну ниво.

„У Америци су бизнис и политика иста ствар. Ако имате утицај у политици, не морате се бринути о свом пословању. Погледајте берзу. У последњих годину дана је акције компаније Ејпл пале за 20%, док су се деонице затворске корпорације GEO Group повећале за 20%. Дакле затворске корпорације сваке године само повећавају своју добит, чиме се увећава и износ за лобирање конгресмена, који пак повећавају проток затвореника од којих зависи профит затворских корпорација“, каже политички аналитичар Стив Ејсенберг.

Разбити тај зачарани круг је данас готово немогуће, а ипак сваки дан милијарде профита у Затворско – индустријски комплекс привлачи нове „улагаче“. То значи да се точак – замајац тог нељудског механизма врти све брже и његово функционисање захтева све више људског материјала. Међутим, чак и ако број осуђеника настави да расте несмањеним интензитетом (током 1980. је кроз америчке затворе прошло 1.800.000 људи, а током 2010. око 7.100.000), до средине века ће та бројка достићи 30.000.000 људи, што је апсолутно запањујуће.

Међутим, затворске корпорације воле да врше процену ситуације са становишта тржишног капитализма. Код њих нема места емоцијама и све то је само посао. Затворско – индустријски комплекс се непрестано шири, но након свега у Америци ће рећи како за затворске корпорације не раде робови, него „особе које су по Кривичном закону уредно осуђене за почињено недело“.

Додајмо на крају како је према статистичким подацима 2008. у затворском систему у Америци радило 770.000 људи, од тога 620.000 чувара. За поређење, цела америчка ауто индустрија у истом периоду је запошљавала 880.000 људи.

Масовна употреба затворског рада у Сједињеним Државама је почела 1860. Након победе у грађанском рату су северњаци ослободили робове који су брали памук у јужним државама, а како би се надокнадио губитак радне снаге, локалне власти су хапсиле бивше робове због недостатка документације и других мањих прекршаја и одвозили их на плантаже као затворенике. Иако Афроамериканци чине око 12% америчке популације, међу становницима америчких затвора их има готово 44%. Међутим, од државе до државе та бројка варира, а најмање црних затвореника има Ајдахо (1,7%) и Монтана (2%), а највише градски Дистрикт Колумбија (92,8%). Тако се враћамо на сам почетак и 1850., само што је овог пута робље у Америци „разнобојно“ и бројније него на плантажама памука на југу „најслободније земље на свету“.

Надајмо се да Европи претерано зближавање са Вашингтоном и разноразни „споразуми“ који се преговарају у тајности неће донети ту „новост“ у тако окрутном облику као с оне стране Атлантика.

(Адванце – донекле посрбио Србин.инфо)

Ознаке: анализа, Н. Бабић, приватни затвор, САД