Звук звона можемо упоредити и с током човековог живота.
Заједнички су им почетни импулси, вибрације, периоди стабилизације, слабљења и утихнућа, који ће на крају прећи у апсолутну тишину.

 Није прошло ни четврт сата откако су утихнула новопостављена звона на дрвеном звонику Манастира Црна река, монашкој испосници смештеној усред планина на југозападу Србије, кад се пред манастиром појави, свечано обучен, стасити горштак из оближњег села Рибариће и задихан упита: „Зашто раније нисте најавили да нам долази владика?” „Није владика, већ то звоноливци испробавају звоно”, одговара му игуман Николај.

 „Човек је знао да звона позивају на богослужење, да су сигнал за почетак и главне тренутке богослужбених радњи, али и да објављују долазак црквених великодостојника, па и надлежног владике за њихов манастир”, преноси нам и појашњава овај дијалог звоноливац Младен Кременовић, кога смо посетили у његовој радионици „Лиграп” у Белосавцима, на педесетак километара јужно од Београда.

Зна, вероватно, тај горштак из прича својих старих и да су некада звона позивала народ на одбрану од надирућег непријатеља, на одбрану од шумског пожара, на весеље поводом ратне победе или рођења краљевог наследника.

 Познато нам је из старих записа да су далеко од Рибарића, на позив звона са градских звоника грађани одлазили на посао, окупљали се и бирали градску управу, дочекивали крунисане главе, војсковође и друге знамените људе. Звона су најављивала отварање и затварање градских капија, почетак и завршетак градских сајмова и локалних свечаности или једноставно – звона су објављивала колико је сати. О потреби да имају звона сведочи и један захтев житеља француског града Лиона из 1481. године, упућен градском већу, у коме се каже „да се осећа горућа потреба за једним великим звоном чије ће ударце чути сви грађани у свим деловима града. Кад би се направило такво звоно, на вашаре би долазило више трговаца, грађани би били већма утешени, раздрагани и срећни и живели би уреднијим животом, а град би добио свој украс.”

 Звона су била и остала понос сваке хришћанске заједнице. Тако Американци, као знамење значајне епохе у својој историји, чувају у Филаделфији (Пенсилванија), главном граду САД-а од 1790. до 1800. године, Звоно слободе (Liberty bell). Оно је 1776. године најавило читање Декларације о независности Сједињених Америчких Држава, а данас свечано звони у част инаугурације председника и тужно оглашава њихову смрт.

 Сваког 6. августа у јапанском граду Хирошими оглашава се „Звоно наде за мир” у знак сећања на 160.000 жртава експлозије прве атомске бомбе, док сваког 21. септембра генерални секретар Уједињених нација ударцима о звоно, постављено испред зграде на Ист Риверу у Њујорку, обележава Светски дан мира, опомињући човечанство о неопходности мира у свету. И Грци су звоњавом из пет звона 13. августа 2004. године свечано отворили 28. Олимпијске игре модерног доба, али и Срби су пола године раније, 15. фебруара 2004. године, у Орашцу, селу удаљеном педесетак километара јужно од Београда, прославили двестогодишњицу Првог српског устанка, односно два века од почетка стварања модерне српске државе.

 Али, звона у орашцу нису звонила са звоника месне Цркве Вазнесења Господњег, већ са покретног звоника који је за ту прилику допремио и поставио у црквену порту звоноливац Младен Кременовић, из оближњих Белосаваца. „До сада сам излио преко 800 звона. Поставио сам их на хришћанским храмовима широм света, од Северне Америке до Аустралије и, наравно, широм Србије и региона. Њихов звук се чује из Дечана, шИшатовца, Ремете, Куверждина, Девича, Острога, Житомислића, Милешеве и са градских звоника у Београду, Тивту, Косовској Митровици, Мостару, Добоју, Бенковцу.”

 И док је црква у Орашцу и даље без звона, приспели смо у Белосавце да присуствујемо ливењу неких других, која ће својим умилним звуком допирати до оних којима је позната њихова симболичка функција и вредност.

(Национална географија)

Ознаке: Белосавци, звоно, звоноливац, звук звона, Манастир Црна Река, Младен Кременовић, „Лиграп”