Пре тачно 36 година изнад престонице Хрватске, изнад Загреба догодила се стравична авионска несрећа.
У судару два авиона, летелица “Инекс Адриа авио промета“ са 108 путника и 5 чланова посаде и „Бритиш ервејза“ са 54 путника и 9 чланова посаде, укупно је живот изгубило 176 људи. Кривица за незапамћену трагедију изнад неба Југославије приписана је контроли лета у Загребу, контролор Градимир Тасић осуђен је на седам година затвора, а Србија је као сукцесор СФРЈ у наследство као и све дугове са простора бивше СФРЈ добила и овај. Грађани Србије данас након 36 година имају скупо да плате грешку хрватске контроле лета.

Да ли је то фер?
Недавно је ово питање у Јутарњем програму поставила водитељка Оливера Ковачевић. У овом случају, заступајући интересе сада „независне“ државе Хрватске. „Да ли је фер што смо присвојили све медаље из бивше Југославије?“ било је само једно од безброј непријатних питања, са њеним већ агресивно непристојним ставом, упућено новој министарки омладине и спорта Алиси Марић. Ставом којим је и министарка остала затечена.

Јадикујући како су јадни Хрвати остали празних руку, водитељка је не само отворено кренула у кампању за њихову правду већ је показала очигледну заслепљеност, не помињући остале Републике бивше Југославије, чији су грађани освајали олимпијске медаље за СФРЈ, СР Југославију, а касније Србију и Црну Гору. Она је тендециозно инсистирала искључиво на хрватским грађанима (међу којима је било и Срба ) у томе, како је њена матична кућа изнела нетачан податак на уштрб те земље, наводећи да је Србија од када учествује на Олимпијским (први пут Стокхолм 1912.) играма освојила стоту медаљу.

И поред тога што је председник Олимпијског комитета Хрватске, Златко Матеша, недавно за „Јутарњи лист“ потврдио (без љутње и покушаја истеривања неке правде за своју земљу) да све медаље које је Југославија освојила почев од оних, гимнастичара Леона Штукеља у Антверпену 1920. године, па до Сеула 1988.године, припадају Србији: „Ми ту ништа не можемо направити. То је одлучено још 1992. Године. Наиме све новонастале државе примљене су у МОК као нове чланице, а Србији се рачунало чланство СФРЈ, па тако и резултати“

Тај континуитет је важио и 1918., када је се за упис новооснованог Југословенског олимпијског комитета, призанао континуитет чланства Српског Олимпијског комитета.

Како медаље, тако и дугови!
Међутим Тијанићевој водитељки се то, само из њој познатих разлога не допада, па наставља са својим испадима и на ударним емисијама промовише аутошовинизам и велича хрватско „херојство“. Ово јој, већ је познато, није први пут да отворено стаје на страну наших суседа. Недавно је бивши диреткор историјског архива Србије Јован Пејин прозвао Ковачевићеву да „још увек титује“ и да не зна у ком времену живи.

Повод овога била је њена ауторска емисија „Да, Можда, Не“ чија је тема била „ Рехабилитација Драже Михаиловића – Последњи чин“, названу гротескним насловом тв серије Саве Мрмка. У њој је гост преко видео-бима био хрватски историчар НОР-а, Иво Голдштајн. Свој непрофесионализам у нескривене симпатије према хрватском народу водитељка ни овај пут није могла да сакрије, дозвољавајући и успут подржавајући поменутог историчара који је износио хрватску верзију историје о неприкосновеним злочинима „четничке банде“ Драже Михаиловића, верзију коју је водитељка назвала непобитним аргументима и чињеницама. Њена острашћеност је достигла своју кулминацију, када се на подсећање српског историчара, да јој је рођени деда био припадник Чича Дражиног покрета, ова новинарка и уредница РТС истог тренутка одрекла и сопственог деде.

Какав је то апсурд Јавног сервира Србије да милионском гледалишту представи историчара, који је заборавио да је управо Хрватска била на страни окупатора и да је као усташка творевина починила геноцид над преко седамсто хиљада Срба, Јевреја и Рома, па чак побила већину његове породице, и да је управо улазећи у састав Југославије та иста земља доживела пуну рехабилитацију за своје злочине. Бесраман један чин Јавног сервиса, а првенствено ауторке ове емисије је позивати браниоца оних који су чинили злочине над Србима, за које постоје заиста аргументовани подаци и историјске чињенице и пре свега преко седамсто хиљада мртвих, да суди онима који нису хтели да се покоре и служе окупатору.

Колико је у праву Јован Пејин био када је изјавио да Ковачевићевој није ништа свето, видимо из тога, да пошто се и сама одриче свог деде, за саговорника позива човека који се одриче свог оца, да се при том обоје одрекну својих нација у корист оне нације која је неспорно вршила геноцид и над Србима и над Јеврејима.

Потврдивши своје раније ставове чија верзија историје јој је срцу дража, ова водитељка је овај пут ударила у најболнију рану српске историје. Читајући инкриминисану вест о негирању геноцида почињеног над Србима у Другом светском рату, водитељка је осула паљбу по Српској Православној Цркви, упоређујући недавни злочин Бранислава Перановића са злочинима почињеним над Србима у Јасеновцу. Ковачевићева је упитала госта зар није фер (опет фер) да када се већ у Србији откопавају гробови и када је дошло до тога да се и Милан Недић рехабилитује, исто то раде и у Хрватској? Колико неко може да буде незналица показала је позната водитељка инсинуирајући на покушај Хрвата да негирањем Јасеновца рехабилитују Анту Павелића који је побио више од пола милиона Срба, поредећи га са Миланом Недићем захваљујући коме је спашено преко милион и по Срба.                       

Да ли водитељки не прија рано устајање или је пак „пикирала“ уредничко место са бољом платом код „браће Хрвата“, а можда је у питању само још један хонорар у кунама, није ни битно, остаје чињеница да је недопустиво да једна особа са оваквим ставовима може да те ставове износи као водитељка националне телевизије Србије. Питање које је далеко важније од кризе националног идентитета у ком се нашла Ковачевићева јесте: Да ли ми, грађани Србије који смо приморани да плаћамо РТВ претплату, радимо то да бисмо слушали хвалоспеве зарад братства и јединства о „јадном и угроженом“ хрватском народу који нас је протеривао и убијао читав један век и да гледамо водитеље који истерују хрватску правду у сред Србије, у сред Београда, и да ли је та мултипрактик истина коју сервира јавни сервис „европске“ Србије једина коју имамо право да знамо?

Што се тиче Оливере Ковачевић потпуно се слажем са једним увређеним гледаоцем Јавног сервиса који је недавно упутио критике Александру Тијанући по питању поменуте водитељке, не да јој није место у Јавном сервису, већ ни на једном месту где би била у контакту са јавношћу, па ни на шалтеру Инфостана.

(Видовдан)