Не знамо да ли је српски председник успео да одахне, али сматрамо да се из руског туристичког центра Сочија Томислав Николић вратио са свежим и обновљеним идејама како се односи Београда и Москве могу извести на ниво стратешког партнерства.

Претпоставке за то постоје и политичке и економске: још једном је изречена приврженост Русије резолуцији 1244, што ће добро после тога како је представник владајуће немачке странке Андреас Шокенхоф издиктирао седам услова за европску интеграцију, од којих је главни – споразум о добросуседским односима са Косовом и потпуно уклањање трагова државе Србије на северу покрајине. Што се тиче економије, сарадња Русије и Србије ће могуће престати да се асоцира само са енергетском сфером. И тако, тема данашњег округлог стола је – Шта после Сочија?

Наши гости су професор факултета политичких наука, бивши амбасадор Србије у Паризу Предраг Симић и политиколог, главни уредник часописа Геополитика Слободан Ерић.

Да започнемо од кредита од 300 милиона евра који је Русија обећала Србији за попуњавање буџета и који је несумњиво важан. Аи нису ли важније дугорочне инвестиције?

Предраг Симић: У овом тренутку, буџетска рупа Србије је јако дубока. Негде, између једне и по и две милијарде евра. То је последица и кризе и досадашње власти. То је нешто што је акутно, што се мора решавати у наредним месецима. На дуги рок, чини ми се да су ово главне руско- српске економске сарадње и имислим да Србија очекује да ће руски капитал ући, јер ту постоје објективно најбољи услови, и географска близина има свој ефекат на одређене економске интересе.

Прва ствар коју је председник Николић поменуо у разговору са председником Путином јесте гасовод Јужни ток, који је за важан, ставља је на карту важних путева енергије из Русије према Европи. И управо позив председнику Путину да дође на отварање радова у Србији ове јесени или зиме говори колико је Београд заинтересован.

Даље, овде се у Београду доста спекулише и о томе да би руски капитал могао да преузме смедеревску железару, која у овом тренутку представља можда највећи терет за јавне финансије Србије, с обзиром да после одласка Американаца, негде око 4500 радника је на терету буџета. Очекивање да би је неко из Русији или Украјине могао преузети постаје јасно тиме што је то железара која јесте на највећем речном путу. Али, исто тако, у кругу у 500 километара нема ни изворе гвоздене руде ни кокса- то значи да би само неко ко би могао да обезбеди инпуте сировина, могао са њом и рентабилно да управља. Такође, очекује се значајније присуство руског финансијког капитала, јер поред Московксе банке, која већ неко делује у Србији, Сбербанка је преузела аустријску Фолксбанку и њену мрежу у Србији. У овом тренутку се такође спекулише у српским пословним круговима да би Сбербанка могла да постане стратешки партнер и српске Агробанке, која је била предмет једног великог скандала. Стара Агробанка је била замњењена новом и познато је да има јако много филијала.

Такође, очекује се сарадња у области наменске, војне индустрије. Недавно је потпредседник владе, министар Вучић постио Русију и после тога је било доста наговештаја да би могло доћи до једне интензивније сарадње и наступа на трећим тржиштима.

Лично верујем да ће се Русија појавити и у неким важним инфраструктурним пројектима у Србији, пре свега у области железнице, нарочито оног коридора који иде према југу.

Слободан Ерић:  Наравно да је важан кредит од 300 милиона долара који је одобрила Русија Србији, у праву сте да су за Београд још важније инвестиције, али, ја мислим да је за Србију најважније доношење једног аутохтоног програма свеобухватног привредног и друштвеног развоја, који ће јој дугорочно омогућити да се за попуњавање буџета не обраћа ни Бриселу, ни Вашинтону, ни Москви. Србија више не сме да спроводи економску политику која се дефинише у политичким и финансијским центрима ван њених граница, попут Међународног монетарног фонда и томе слично… Наша земља мора суштински да напусти неолиберални модел економије који је спровођен од 2000. године и који је имао погубне ефекте на економију.

Наравно, инвестиције су веома корисне и могу помоћи запошљавању, дати значајну ставку буџету земље, као што то чини Нафтна индустрија Србије са Гаспром-њефтом као већинским партнером. Али, понављам, Србија мора имати свој програм развоја који ће бити заснован на подстицању привредних сектора у којима Србија има компаративне предности, као што су пољопривреда, енергетика, грађевинарство… Нове власти су после петог октобра, кроз брзу и нетранспарентну приватизацију, практично угушиле производни сектор, а потом су, када су последице постале очигледне, давали субвенције страним инвеститорима. Тако треба посматрати и долазак ФИАТА у Србију. Да би дошао ФИАТ, Србија је морала да затвори своју аутомобилску индустрију. Заставини аутомобили нису били савршени, али у њиховој производњи је учествовао велики број српских коопераната. Нови Фиатов модел је леп, али скоро сви делови за њега стижу из иностранства, учешће српске привреде на овом пројекту је минимално, плус субвенције које држава даје Фиату за запослене.

Пошто западне земље економску помоћ Србију условљавају политичким уступцима, мислим да Србија, када су у питању западне стране инвестиције, треба да се, у извесној мери, реципрочно понаша.

Помало неочекивано, српска јавност је обавештена да су, приликом посете министра одбране Александра Вучића и министра енергетике Зоране Михаиловић Берлину, српска Eлектропривреда и немачки енергетски концерн RWE потписали споразум о сарадњи, којим се предвића да ће немачка компанија добити велики посао на изградњи нових хидроцентрала у Србији и проширењу једне термоелектране. Током посете, Рупрехт Поленц, председник одбора Бундестага за спољну политику је рекао да Србија мора да пре уласка у Европску унију призна Косово. Поленц је у основи само поновио оно што је пре тога изјавио председник европског парламента Мартин Шулц. Мислим да економска политика Србије мора да прати спољну политику и да политика страних инвестиција суштински мора да буде усклађена са националним и државним интересима.

Што се тиче Русије, искуство инвестирања руског капитала у Србији је позитивно, поменуо сам нафтну индустрију која даје заиста значајан део српском буџету. Други сектор, осим енергетског -имајући у виду изградњу складишта у Банатском двору и предстојећу колосалну инвестицију, изградњу будућег Јужног тока, мислим да би руски капитал у Србији требало да буде улаган у пољопривреду и да буде значајан подстицај аграрном извозу српских производа у Русију.

Поставићемо проблематично питање. Један од главних момената састанка на који су скренули пажњу српски медији је то што председник Николић позива Владимира Путина у децембру на почетак радова на српској деоници Јужнот гока, а руски председник не одговара једнозначно – тачније једноставно клима главом. Како бисте интерпретирали овај гест?

Предраг Симић: Верујем да Владимир Путин свакако мора да консултује и саме градитеље. Сам Николићев позив Путину да дође на отварање сам протумачио као позив да Русија што пре почне да гради Јужни ток, јер ту је било неких дилема, да ли ће се почети са изградњом ове године, да ли ће он уопште бити рентабилан итд. Тако да у овом тренутку, макар у Србији, има одређених недоумица, а колико сам чуо и на Западу.

Слободан Ерић:  Одговор на Ваше питање може да садржи две претпоставке. Прва је да Председник Руске Федерације Владимир Путин није могао да да једнозначан и прецизан одговор, јер у овом тренутку није могуће са потпуном поузданошћу потврдити да ће бити створени услови који су повод његове посете, а то је да ће у предвиђеном року бити обављене све техничке припреме за свечано отварање градилишта Јужног тока. Јужни ток је један од колосалних инвестиционих подухвата у Европи који старом континенту доноси енергетску безбедност. Поред тога што су Србија, и друге балканске као и европске земље веома заинтересоване за изградњу Јужног тока, треба рећи да има и оних који су заитересовани за опструкцију ове енергетске инвестиције.

Друга претпоставка полази од тога да разлоге за извесну суздржаност Путина треба тражити у једној посебној врсти пажње с којом Русија прати политику нове владе и њену спољно-политичку оријентацију.

Нема никакве сумње да је Председник Николић, за разлику од претходног председника Тадића, више окренут Русији, као и да се у Србији избором нове владе осетило једно олакшање од претодне политике која је агресивно промовисала улазак Србије у Европску унију, према којој српско јавно мњење осећа, најблаже речено, засићење и сумњу.

Но, прихватање закључака преговора које је претходна влада уз посредовање ЕУ прихватила са Приштином, као и посете највиших званичника нове српске владе Вашинтону и Берлину и изјаве дате тим поводом, говоре да у спољно-политичкој оријентацији Србије није направљен суштински дисконтинуитет.

На самом почетку нашег округлог стола подсетили смо на то да је Владимир Путин говорио о перспективама стратешког партнерства. За сада видимо да одговарајућег документа још увек нема, мада управо на састанак у Сочију су полагане велике наде…

Предраг Симић: То би вероватно требало бити питање српских новинара руској страни. Јер колико ја познајем и став Томислава Николића и Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије- значи владајућих партија у Србији у овом тренутку, оне не би оклевале ни тренутка да потпишу уговор о стратешком партнерству са Русијом. Лично, као политиколог, као бивши дипломата, имам одређену резерву- ти уговори су тек нешто више од јавне демонстрације блиских односа. Али, економија иде својим током….

Слободан Ерић: Сматрам да су Србија и Русија суштински већ стратешки партнери а да поменути уговор то треба само да формализује. Наравно сваки уговор који потписују две државе је међународни и он обавезује, што значи да би сарадња Русије и Србије добила један институционални и законски подстицај за даље унапређење. За Србију би потписивање Уговора о стратешком партнерству са Русијом имало позитиван утицај у политичком, економском и безбедносном смислу. Поред економске сарадње која последњих година бележе раст, треба поздравити иницијативу која је потекла на састанку министра одбране Александра Вучића и потпредседника руске владе Димитрија Рогозина о сарадњи војних индустрија две земље и производњи склапању модерних борбених система у Србији. У стратешком смислу за Србију је посебно важно да од Русије купи модерне противазушне системе, јер је искуство показало да је Србија рањива из ваздуха. То би, поред безбедносног, имало ефекат на јачање државотворних капацитета Србије и јачање њених преговарачких позиција. Српско министарство одбране је дужно да обезбеди новац за поменуте противаздушне системе, а Русија, имајући искуство из бомбардовања из 1999. године има моралну обавезу да те системе испоручи Србији.

Посматрајући како су се последњих месеци интензивирали односи између Москве и Београда, лако је пасти у еуфорију коју, између осталог, одлично користе српска издања, да тако кажемо, забавног садржаја. Како да се не сетимо старе насловне стране у једном листу са Путиновим портретом у шајкачи и насловом „Помози, Баћушка!“. Вероватно не треба очекивати од Москве нешто натприродно?

Предраг Симић: Апсолутно. То је тема о којој ја често говорим. Русија данас није Русија Николаја Другог, иако би многи Срби волели да она то буде. Од свих руских царева, чини ми се је управо Николај Други Романов Србима остао највише у срцу, јер је ратовао да би заштитио Србију и много тога учинио, али су последице такође за њега и његову земљу биле јако велике. Мислим да је Русија данас тржишна привреда, да је то земља која се руководи правилима тржишног пословања која владају свуда у свету и да је то оно што многи русофили у Србији не схватају. Мислим да то може довести до одређених проблема у неком тренутку, јер се готово очекује да Русија изда Србији бланко чек. Постоје, дакле јако велика очекивања.

Морате схватити још једну ствар- да је у Србији дошло до великог хлађења према ЕУ. По први пут, испитивања јавног мнења показују да је подршка јавности уласку у ЕУ пала испод 50%. То на неки начин ствара и велика очекивања према Русији. Мислим да има у деловима српске политичке класе, али и у делу српске политичке јавности нереално високих очекивања у погледу односа са Русијом. Она се, додуше, понекад и подгревају изјавама неких руских званичника.

Рећићу вам једну анегдоту- после 5.октобра, када је читава политика Србије била окренута ка Западу, када је Русија била потиснута у други план, један немачки дипломата је рекао да Србија и Срби од марта до октобра могу о Русији да мисле шта хоће, али да од 1.октобра сви Срби постају русофили. Јер Србија, као ни друге балканске земље, током зиме не може да функционише без Русије. То није ствар емоција, наклоности или ненаклоности, то је просто ствар једне реалности- да читав Балкан, а то говорим као професор балканске историје, може да буде стабилан само ако је Русија део те равнотеже. Балкан је увек био на тако осетљивом месту и то није ствар од јуче, то траје стотинама година. Према томе, мислим да само са повратком Русије на Балкан и њеним одговарајућим утицајем може доћи до равнотеже у којој Балкан може бити стабилан. Када до тога не дође, као ’90 и ’91 године, онда долази до трагедије као што је био рат у бившој Југославији.

Слободан Ерић: Наравно, Русија има приоритете. На пример на Западу, сарадња са ЕУ, која се огледа пре свега кроз економску сарадњу. Русија значајан деосвих девизних прихода остварује извозом на тржиште ЕУ. Наравно да Русија у једном стратешком смислу, мора посебно да води рачуна око односа са Америком. Такође, рекао бих да значајну пажњу посвећује евро- азијским партнерима. Све то у одређеном смислу стоји, али ја бих рекао да постоје партнери из интереса у међународним односима, а постоје и пријатељи. 

Овом приликом бих поновио- да ће будући развој догађаја у свету, искушења која свет очекују на плану еконмских проблема, конфликата, Русију и Србију све више упућивати једна на другу. У тим искушењима у наредном периоду, за која бих волео да нисам у праву, ће се видети ко вам је у међународним односима партнер из интереса, а ко вам је пријатељ.

(Глас Русије)