У владајућем схватању места и улоге државе опште место представља став да извор сваке државне моћи представља економска моћ или профит, те да изградњи државе или остварењу државних циљева претходи решавање (по правилу) нагомиланих економских питања, у крајњем сведених на профит. Из таквог идеолошког приступа, проистекао је принцип да је само економски јака држава у стању да оствари своје (никада дефинисане) циљеве, који се на крају апстрактно одређују као добробит грађана, а који се у форми државне идеологије одређује кроз став да се економско (питање) јавља као претходно или приоритетно у односу на државно.

У овом тексту начелно се врши супротстављање појмова. За потребе текста супротстављене појмове треба схватити крајње широко, односно као синониме мноштва других појмова који се за њих везују од препознавања до идентификације. Први појам, држава (за потребе овог текста) представља синоним за појмове као што су нација, заједништво, територија, прошлост, историјско искуство, поредак, суверенитет. Појам који супротстављамо држави у тексту означавамо као профит и у тексту представља синоним за напредак, тржиште, либерализам, индивидуализам, материјано благостање, космополитизам, тржишни поредак, срећа, утилитаризам, market place attutude.

Нема сумње да су све велике нације у тренуцима кретања ка остварењу националних и државних циљева биле економски развијене и привредно просперитетне. Међутим, у овом осврту се морају раздвојити велике државе од малих држава (велике по идеји и историјској улози). Велике државе одликује једна константност у односу према националним и државним циљевима (што их чини великим), за разлику од ових других које имају понекад узвишене циљеве, а углавном само сталне амбиције, али не и сталну и континуирану активност, тако да у цикличним кретањима „великих“ једино оружје које им преостаје представља правилан и болан избор једне од страна.

Онтологија профита доказује да профит не омогућава непрекидност акција усмерених ка државним и националним циљевима. Напротив. Он не само да их прекида путем економских закономерности, цикличног кретања криза, привредног раста и флуктуацијом капитала, већ их даље спутава подижући кретања капитала и борбу за профит на ниво државне идеологије и conditio sine qua non самог постојања државе. Држава тако добија нови супститут у виду тржишта, из кога се даље развија нови израз државе у виду државе у служби профита.

Ширење политике и идеје профита, до једног тренутка може да опстане у оквирима државе, након тога “тоталитаризам капитала” урушава државу у циљу даљег ширења профита (сада већ у форми државне идеологије), за које државне стеге постају препрека, пошто су претходно уз помоћ државних механизама постали владајући модел. Поредак тржишта полако почиње да овладава секторима (сектори се овде јављају као институције државе и сви они облици оргаизовања иза којих стоји држава као што су то просвета, здравство итд). И више није битно ко је на власти, и колико дуго. Политичке странке, након што су претворене у „стецишта безначајних људи“, измештене су из сфере реалног одлучивања у сферу задовољења дневних потреба страначких људи. Профит, изникао из сурогата државне идеје, окренуо се против државе, уништавајући један по један сектор. И на крају нема ни поретка, права, слободе, док је држава је измештена у имагинарну прошлост.

Принципи слободног тржишта сведени на максиму „профит пре свега“ омогућили су праксу да се идеје државе, а потом и државне форме јављају као прва жртва „профита“. Држава се претвара најпре у средство даљег оваплоћења капитала са или без демократског префикса (демократски карактер више не игра било какву улогу, као ни облик државног уређења уосталом), са једне стране, а са друге стране у имагинацију или у најбољем случају предрасуду засновану на атавизму. То отвара пут и тоталитаризму. Уосталом, тоталитаризам настаје на нивоу свођења живота јединке на ниво материјалне сигурности, које представља плодно тло за успостављање тоталног морала.

У том смислу профит се противи не само апстрактној идеји државе, већ и било каквој геометријској пројекцији државе. Једна од првих жртава јесте територија као атрибут и материјални израз државе. Профит уздигнут на ниво заједничке и појединачне свести не трпи територију као категорију. Територија је препрека којој профит супротставља идеје о сопственом увећању кроз догме о кретању идеја, капитала, радне снаге. Зато се излаз тражи у стварању потпуне независности профита од територије. Пример из Мексика (одлуком мексичке владе стране компаније добиле су екстериторијални статус) или пракса повиновања држава, и државних савеза кредиторима који представљају надджавни ентитет представљају сликовити путоказ.

У таквим условима и карактер трајности установа и институција је у сталном сукобу са природом капитала као свјоством профита. То представља коначно раздвајање између динамике и покретљивости у односу на статичност може се рећи и вечност државе. Немогуће је рачунати на постојаност установа у условима када су исте раздиране сталним потребама за увећањем профита (та раздираност је и већа у односу на раздираност институција коју прате демократски процеси избора и смена). Уосталом, то су као бојазан изнели још Хјум, а разрађивали Мил, Берк, Карамзин, Франк и други.

И на крају, како је уопште могуће говорити о слободи уколико поредак (коме је слобода именентна) своје исходиште тражи и добија од профита, који познаје и признаје само слободу за себе.

Природа профита се протви суштини државе као такве. Капитал је променљива, динамична категорија, коме се готово увек може додати квалификатив спекулативног. Данас, у пристуним формама либерализма капитал се односи према држави на два начина. Или као бекство од државе, задржавајући (кад мора) једину везу у виду плаћања пореза, или као овлађивање државом и стављање свих прерогатива државе (власт, народ, територија) у своју самопотребну егзистенцију. Као такав капитал не познаје (као савезника) категорије појединачних права, колективних права још мање, па му је и страна категорија простора схваћеног у историјском смислу, на коме се остварују појединачна и колективна права.

Овако досегнути циљ на рачун територије, представља основ за рушење следећег својства државе, а то је принцип суверенитета и свега осталог што из овог појма проистиче.

У даљем току профит врши измештање стварности и свођења сваког колективитета (сем колективитета који се опредељују и изражавају према материјалном) на просту и ослабљену јединку, тако да се држава од фактора креатора стварности претвара у „материјалну инкарнацију стварности“. У условима у којима држава сама омогућава развој алтернативне државне идеје (у овом случају „профита“) оне у старту имају (по државу) нихилистички карактер. Међутим, профит се ту не зауставља већ пружа прилику да се „идеје“ представе као ново сутра, добијајући хиперреалистички карактер. Он се јављају у пријемчивој идеолошкој форми утемељеној на идеалу сталног напректа (наравно материјалног) као организован свет, предвидив и безбрижан. Ту се не стаје, већ се тако свака рационална способност уздиже и изнад нивоа природе. Уосталом, на почетку 19. века држава се врло брзо претворила у негацију прошлости у име индустријске револуције, а врло брзо авангардизам се трансформисао у „модернизам колонијализма“ који се на крају Другог светског рата окончао као реакционарни хегемонизам који је једва дочекао крај Хладног рата, видећи у томе свој нови почетак, овај пут у виду „краја историје“.

За разлику од државе „профит“ не трпи историју. Разлог томе јесте што код профита не постоји узрочно последични низ, наравно посматран у односу државност – профит. Она увек имају нови почетак и нови крај, па као такав не познаје карактер ванвременог. У том смислу држава је метафизичка реалност, а „профит“ представља физичку (опипљиву) реалност. Уосталом, зар најјачи адут „профита“ није непостојање историјске свести и свођење постојања на „вечни мир“ или „крај историје“. У тим условима највећег непријатеља „ профита“ представљају било какви историјски или општи принципи у којима се одвија историјски процес трајања државе, чак и када се сведу на историјско сећање.

Зато се као први архинепријатељ јавља свако “историјско време” у коме држава једино постоји, приликом које се обрачун своди на свакојаку релативизацију значаја историје, заједнице, државе, духовности и судбине. Најпре се негира вечност као категорија, и иста своди на оптерећујућу фикцију. Држава се представља као историјски низ потресних слика, непотребног жртвовања, док се економски напредак представља као стално присутно искуство, које са собом носи клицу бољег живота како за вредног и обдареног појединца тако и за његову породицу (у најбољем случају).

У том смислу део спектра представља негирање сваке идеје, посебно велике идеје. Свака велика идеја подразумева постојање моћи вере у велику идеју. Моћи вере нема без искрене вере и снаге духа који је у основи супростављен материјалном погледу на свет око себе и свет у себи.

Профит на унутрашњем плану доводи до промене свести у односу на државу. Последица томе јесте и промена културног обрасца у новонасталим условима обогаћења или осиромашења. Он се мења у складу са новим начином живота у коме материјално благостање почиње да буде камен темељац не само привредног, већ и приватног или „кућног“ живота. У условима материјализације, која је најпре релативизирајућа, а потом сурова и на крају вулгарна, прво попуштају традиционални обрасци живљења, и то у сегменту односа према држави, у виду односа према оствареним или зацртаним пре свега колективним циљевима.

Следећи на реду су односи појединац –колектив. Такав „модернизам“ карактерише сасвим нови поглед на човека, на појединца и на заједницу, који је праћен и посебним начином живота. Ново схватање живота карактерише свакојаки нарцизам који једино може да утихне пред бригом за човечанство као једино прихватљивом заједницом, а која се јавља искључиво у површном дискурсу екологије. Из те бриге даље се развија пацифизам као једини облик отпора, или амбивалентни хуманизам из кога се даље развија снобизам, неотпоран према било каквом тоталитаризму.

Сврху једног државног живота (или живота државе) не одређује ниво економског развитка, чак ни унутрашња форма државе, него положај појединца у односу на заједницу и положај заједнице саме по себи, наравно све у оквиру категорија друштвеног живота која обухвата подједнако материјални и духовни елемент.

Сваки профит (који по правилу има свој почетак или крај у либерализму) постаје саставни део сензибилитета сваког појединца тј. мodus vivendi у коме нема места ни за најелеменетарније облике заједништва, још мање за промишљање о држави или државним формама као вишим облицима изражавања осећања недељиве заједничке судбине, а којима је иманентан појам уступања, солидарности и жртвовања. Одједном, држава постаје опседнута профитом као изразом појединачне среће као јединим циљем, а који је толико ван сваке дефиниције државе. Иде се и даље и идеја личне среће сама по себи постаје категорија изван и изнад слободе друштва, а профит се уздиже на ниво судбинске неминовности.

Историјски посматрано јасно је да је профит имао своје тренутке тријумфа и историјских потврђивања као што су то процес колонизације, глобализма, који је за собом вукао политичке форме организовања у виду система колективне безбедности или само наизглед преживелих модела савезничких алијанси, те политике проглашења „одметничких држава“. Како другачије означити императивне захтеве кредитора из ЕУ, о надгледању и одобравању економских одлука држава дужника, или већ поменути „случај Мексико“. Дугачкој листи момената додајемо подсећање на акцију „поверилаца“ у Патри, те војне интервенције током Суецке кризе или кризе у Либији и Сирији.

Искуство учи да се држава одупире са две стране. Изнутра кроз очување институција државе и на спољном плану кроз очување и развој суверенитета. Један вид комбинованог отпора представља етатизам, зато што етатизам представља покушај зауздавања профита (који је природно необуздан) и покушај да се исти сведе на ниво односа појединац – заједница у форми омогућавања користи за појединца кроз заједницу.

Без обзира на велику моћ и историјско искуство, може се закључити да „профит“ никада није тријумфовао у односу на државу, већ су се прокламовани циљеви (економска добит, успех, тржишна утакмица) само изместили из домена теорије и економије у државу постајући на тај начин супситут државе.

Резултат такве идеологије, био је приватни посед осигуран од узурпације државног, али не и од узурпације економских начела и трке за профитом. Потоње одсуство заштићеног приватног поседа поништило је другу тезу либерализма- контрола државе од својих грађана, јер се врло брзо показало да држава не може да се заснива на “посесивном индивидуалзму”. То је омогућило да се од прокламованог циља у виду државе благостања која не задире у природна права више него што је то потребно (у смислу гаранције за недодирљивост природних права) иста претвара у средство за остварење циља у виду профита.

Очигледно је да изграђивање функционалног односа држава – профит представља probatio diabolica. У којој мери је могућ систем (поредак) који се заснива на власништву над центрима моћи. Уосталом, нити једна држава (чак ни сталешка) не представља израз власничке структуре и премоћи једног облика својине над другим, још мање резултат остварења екомских начела (профита) ма како они били супротни и различити, чак и када је држава у потпуној власти економских начела (профита). Још је Ферер установио да “држава не може да буде систем материјалних интереса. Како би државе живеле када би њихово јединство било засновано само на разнородности интереса?”. У томе лежи одговор државе, која не негира потребу за профитом (и на тај начин показује да није искључива), већ мора да обезбеди стварање профита у виду користи за појединца преко заједнице и кроз заједницу, а не мимо и против заједнице.

Историја није ништа друго до сукоб два поретка. Поретка државе и поретка профита. Код првог поретка тоталитаризам је могућ и привремен, док је код другог поретка тоталитаризам константа. Сукоб се одвија на два нивоа. На нивоу третирања државе у коме се држава са једне стране третира као надрационална катаегорија (која се као таква и не може разложити) и на нивоу третирања државе као рационално средство за остваривање профита. У том сталном сукобу држава или опстаје без обзира на незајажљивост профита или се претвара у оруђе профита, до свог сопственог укинућа.

На крају може се рећи да нема веће грешке него приступање изградњи државе, на начин када се као основа државе, формира према потребама и улози профита. Сваки такав покушај у самом почетку носи клицу сопственог уништења.

( Видовдан.орг )

Ознаке: Горан Ђорђевић, држава, државни циљеви, профит