Књижевни и ликовни критичар говори за „Новости“ о томе како не воли разлике, већ сродности између Србије и Северне Србије – Војводине.

Дo горњег спрата породичне куће др Драшка Ређепа пролази се уским степеништем кроз шпалир уметничких слика, од којих се не виде зидови.

Дневна соба је прича за себе: од пода до таванице ишарана је сликама највећих уметника из свих наших Југославија. И из Србије.

Уза зидове и на комодама назидани су спратови књига – његових, супруге му др Јелке Ређеп и, наравно, најзнаменитијих људи од пера. У том креативном нереду сналази се једино домаћин. У сваком тренутку зна где му је која књига.

А на средини собе чувени “канабе”. Деценијама, најинтензивније од 1960. до 1990. године, дом Ређепових био је широм отворен за људе од највећег значаја у нашој књижевности, сликарству, филму, јавном животу. Овде је Бранко Ћопић изговорио чувену “академску” досетку: “Волио бих да сам до паса академик, а од паса наниже – академац”.

Са Миком Антићем је Ређеп баш на овом месту водио дуге, темпераментне полемике, после којих три године нису проговорили ни реч. А онда је, опет, превагнуло пријатељство. Памти тај стилски бидермајер и Душана Матића, редитеља Сашу Петровића, Мерсада Бербера, Крклеца, Данила Киша, Десанку, Коњовића, Тадијановића, Вељка Петровића… Навраћао је овамо и замишљени Иво Андрић.

– Сместите се на леву страну, ту је 1972. седео сетни Црњански – у препознатљивом, срдачном маниру вели Ређеп. – Тада ми је сав скрушен рекао како, ипак, верује да ће га сународници боље разумети после његове смрти.

На Ређеповом столу, специјално за овај разговор, попут пасијанса, сложени су његови наслови: “Војводина стара”, “Сунчаном страном Војводине”, “Име Срема” и “Све руже Србије”.

Не би овај саговорник “Новости” био доследан себи да не тера контру. Данас, када се многи упињу да истакну разлике између Војводине и Србије, он жели да говори искључиво о сродностима.

– И ови моји наслови казују да се Србија и Војводина морају посматрати напоредо, јединствено и недељиво – вели Ређеп. – Разноликости је неопходно неговати, али то не значи да треба подвлачити разлике. То је неприродно, јер у мом Срему у детињству сам на хоризонту чешће видео Цер, а фрушкогорске обронке тек у време пролећне ведрине. То значи, рецимо, да смо Милић од Мачве и ја, свако са своје стране, гледали Цер у исти мах. То није случајност, има то своју поруку.

* Јесу ли у оним даноноћним исповедима велики Војвођани истицали и своје јужно порекло?

– Сви редом, од Вељка до Црњанског и Коњовића, били су поносни на јужне корене. Коњовић, о коме сам написао две књиге, веома је марио свој родослов, који почиње у Пећи, а Вељко је био неизмерно поносан на херцеговачке корене. Не треба заборавити да су сви велики митови о десетерцу и динарским, кршним нашим прецима, настали баш у Војводини, старој.

* Опет долазимо до једне од наших највећих мана, делимо се јер не познајемо добро сопствену историју…

– То раде они који нису били на часу када се учила лекција о Првом српском устанку. Они не знају да је устанак промишљен и логистички остварен баш у крајевима северно од Саве и Дунава.

Епископ бачки је поклонио онај други топ, а први топ је исковао један земунски занатлија. У том устанку фрушкогорски манастир Фенек имао је улогу великог мостобрана, а устаничку метафизику осмислио је равничарски човек.

Затим, нису ли овдашњи људи – Доситеј, Стерија, Димитрије Давидовић и Јоаким Вујић само неки од лидера српске мисаоности?

* Зашто су последњих година у Новом Саду омиљене реплике из серије “Вратиће се роде”, “Београђани, мамицу вам…” и “Није вам ово Београд”?

– Сврстао бих то у анегдоте, каквих је било и у прошлости. Кажу да некада није било гужве на платоима новосадских трамваја, па је, када се то ипак догодило, неко рекао како не треба да се гурамо “јер ово није Београд”.

Све то иде у ред кампанилистичких зачкољица, од којих ниједан град није имун. У праве поделе не верујем. Да су оне збиља реалне, зар бих ја, Сремац, био почасни грађанин Крагујевца?

* Јесте ли насловом “Српски север” желели да подбодете оне војвођанске политичаре који не подносе синтагму – Војводина, северна српска покрајина?

– Српски север подразумева имиграционо осећање света. Сви смо ми овде стигли кад-тад, а можда и раније. Није допуштен повратак на старе регуле. Рецимо, наредба окупационих мађарских власти 1941. године да се из Бачке иселе сви они који су на ту нашу пространу њиву стигли после 1. децембра 1918. године и дан-данас има неизлечиве ожиљке.

* Зашто вас је деведесетих, поводом књиге “Све руже Србије”, а реч је о 13 разговора са Душаном Матићем, штампаних у Аранђеловцу, Јулијан Тамаш, доцнији председник ВАНУ, оптужио да сте као репрезентативни војвођански интелектуалац издали “домају”?

– Та полемичка књига унеколико се обрачунава са француским песником Валеријем Ларбоом, који је писао о “брдским самоћама Србије” и о Бугарској, пуној ружа.

Оптужујући ме, Тамаш је тада намерно заборавио да је баш у Крушевцу, у “Багдали”, штампана његова збирка “Песме у праху”, заједно са мојим огледом. Било је то 1975, када, ако добро памтим, ниједан русински аутор није имао књигу на српском.

* Ко то данас, по сваку цену, сизифовски, покушава да изгура војвођанску аутономију на врх српског брда?

– То раде медиокритети, преостали фанови ранијих режима, они који су свесни да могу да се наметну само у свом, малом атару. Како то да мојој омиљеној тројци – Антић, Балашевић и Тишма, дакако, мислим на Александра – никад није била потребна атарска виза?

* Анимозитет између нашег севера, Београда и југа подстиче и лансирана тврдња да је Војводина покрадена. Па, где су ти новци?

– Како ствари стоје, и север и југ, исток и запад, веома су темељно крадени од профитера, тајкуна и патриота свих врста. Мој суботички пријатељ Бошко Ковачевић формулисао је то као “санацију нараслих анимозитета”, која ми се веома свиђа. Да, треба да санирамо непотребне анимозитете између нашег севера и југа.

* Медаковић је за вас рекао да сте “као светионик у магли осветлили наш север”, Бранислав Лечић тврди да сте “горко пиће које прија”, а Ђуле Ван Гог вели да “цела Србија говори у молу, а само појединци, међу којима је и Ређеп у – дуру”. Како бисте сами себе дефинисали?

– Видим себе као “хомо луденса”, то јест човека који воли да се игра, често и ватром. Припадник сам вертикалне генерације, књижевни и ликовни критичар јесам, али понајвише волим да критикујем живот.

(Новости)

Ознаке: јужни корени северне Србије, ћирилица, Војвода, Драшко Реџеп, иво андрић, интервју