Прочитај ми чланак
Зашто?“, пита се војник САД у тренутку док гине у Вијетнаму: „Зашто гинем овде и зашто сам дошао у ове џунгле далеко од своје земље, које то интересе своје земље ја браним у овој малој држави за коју нисам ни знао да постоји?“.
Слика која од онда обилази свет и подстиче на мир. Хипи покрет, разни светски интелектуалци, верске вође многих религија, појединци свих професија, грађани свих држава… сви су апеловали и данас апелују на мир. У време вијетнамског рата, кубанске кризе, чехословачке кризе… је постојала опасност од Трећег светског рата која данас поново постоји судећи по већ пар година свакодневним вестима и анализама из целог света у јеку рата у Сирији, Украјини и војних вежби дуж целе западне (европске) границе Русије са обе стране, како војске НАТО пакта тако и Русије.
Зашто да гинеш војниче у туђој земљи?
Нека се то запитају војници НАТО пакта. Професионални и плаћени војници ратују за новац, за плату, њих разумем, имају мотивацију финасијску, профитну, али она није довољно јака мотивација да војник плаћеник ризикује и свој живот, тако да пред противничким војницима браниоцима који су мотивисани љубављу према својој отаџбини и који бране своју земљу, народ и породицу, војник мотивисан само зарадом новца скоро увек уступа и при већој опасности даје се у повлачење, бег или предају.
А војник НАТО-а који ратује добровољно, ако таквих још има или ће опет бити, дакле редовни војник, мобилисан у редовну војску, као некад момци САД-а који су слати на ратиште у Вијетнам, нека се сети ове слике где војник САД гине и пита се „Зашто?“ и нека се сети преко 58 000 погинулих својих вршњака војске САД који такође нису баш тачно знали зашто гину у далекој земљи, уместо да шетају своје девојке које су их чекале, раде послове које воле, зарађују и уздижу своју државу и народ, заснивају породице, праве и одгајају своју децу.
Упечатљива је сцена на крају култног САД филма „Рамбо 2“ када Рамбов учитељ, инструктор, официр који га је обучавао и командовао му у вијетнамском рату, након велике преваре војног врха САД према својим војницима и самом Рамбоу каже му:
„Немој мрзети своју земљу због тога.“ а Рамбо му после свих разочарења које је доживео одговара: „Не, ја бих умро за њу.“ Онда га учитељ пита: „А шта ти заправо желиш?“. Рамбо одговара: „Ја желим, и они желе (показује на своје другове војнике које је спасао из заробљеништва) и сви који су оставили своје кости и дали све што су имали, желимо да наша земља воли нас, као што ми волимо њу! То је оно што ја желим.“
Из овога се види да променом политике држава се малтене одриче својих војника који су ратовали за њу.
Исто се дешава у Србији са нашим ветеранима из ратова 90-тих, нема данас поштовања за њих, Србија је своје генерале из рата испоручила у Хашки затвор, суди им се а некима је пресуђено да робијају много година, намеће се србским војницима кривица да су били ратни злочинци, агресори, окупатори, силоватељи… иако су пре свега бранили свој србски народ од масовног убијања и протеривања, и иако многи нису ни могли да бирају хоће ли ићи у рат или не, него су мобилисани и против своје воље и жеље да ратују, баш као и војници САД кад су их слали у вијетнамски рат.
Данас и ко је ратовао 1999. године у одбрани Југославије од НАТО агресије мора да ћути и да се стиди, јер владајућа политика Србије сада жели да се још више приближи НАТО пакту и по могућству да Србија постане његова чланица као и скоро све државе око Србије. И тако да и Срби могу да се питају „Зашто?“, „Зашто сам ратовао?“.
Многи инвалиди и ветерани ратова Србије 90-тих не могу да остваре своја основна права, а тако је било и са ветеранима Србије после Првог светског рата, а после Другог светског рата ако су ратовали на губитничкој страни следио им је затвор, мучење и у већини случајева стрељање без могућности да се покају и траже помиловање, да им се поштеди живот. А многи млади Срби нису били ни свесни, нити су знали, нарочито они на селима, која је војска у праву, него како их је ко наговорио или затекао код куће или на њиви и покупио, присилно мобилисао (партизани Титови, четници Дражини, четници неки други, Недићевци или Љотићевци) са њима су отишли да ратују јер нису имали избора, да су одбили вероватно би их на лицу места стрељали.
Прочитајте књигу „Књига о Милутину“ Данка Поповића, можете је скинути бесплатно са интернета. То је изразито србска и антиратна књига. Ту ћете видети да миран живот и рад просечног Србина, нема неке велике везе са ратовима које воде политичари који их сами, не питајући народ, и започињу и завршавају, објављују ратове и закључују мир, који преко ноћи командују која су држава и народ од данас нама непријатељски, и такође преко ноћи командују да су нам бивши непријатељи од данас пријатељи и браћа, да је сада пожељно братство и јединство а не национализам, онда из југословенства пређу у национализам, кроје границе држава на затвореним састанцима како они хоће, итд.
Све што написах у овом тексту за САД и Србију, односи се на све народе и државе, и на Русију, наравно, која има своје фанатике који би радо ратовали. Нормалан човек воли мир, да у миру ради, зарађује, одмара се, живи слободно, жени се, удаје, рађа децу и одгаја их, да ствара, остави унуке иза себе, добра дела… Само ненормални и болесни људи воле рат. Рат није природно стање човека и човечанства. Јесте рат духовни увек присутан у човеку, између добра и зла, врлине и греха. Али рат као међусобно убијање људи није природан и није воља Божија, већ због грехова људских Бог некада допушта рат на људе као казну за наше грехе.
„Водимо љубав, а не рат“, рекли су давно хипици, а ето и ја православац то понављам. То не значи да се не треба трудити и ратовати духовно у вери, треба, али не треба ратовати физички и телесно, максимално то треба избегавати и молити се Богу за мир. А „водити љубав“ су можда хипици схватали као слободан секс, али православни не, јер водити љубав ми схватамо како и пише, да треба волети, како и каже највећа Божија заповест, а не водити слободан секс, предавати се блуду.
Волимо Бога и људе, као и себе, највеће су Божије заповести. Тако једноставне, а тако их често људи заборављају. Хришћанин не сме мрзети никога, чак ни самог ђавола. Ни Бог не мрзи ђавола, него га воли као свог блудног сина и стално га позива на покајање.
Није човеку непријатељ други човек ма ко то он био, и ма колико зао он био. Сваком човеку је противник он сам, тј. наши сопствени греси, грешке, слабости, мане, и непријатељи су нам зли духови (разни демони на челу са ђаволом) који нас нападају директно или преко других људи. Спас је у молитви Богу, стицању врлина, добрим делима и свему ономе што учи Православље, а и већина других религија и идеологија има своје добре поуке, савете и законе, засноване на љубави. Ипак пуноћа све истине је у Господу Исусу Христу, јер је Он Истина како и рече у Јеванђељу, он је једини Спаситељ човечанства, свих народа и сваког човека лично, једини, јединородни Божији Син. Сви други оснивачи религија, идеологија и мудри људи свих времена су само били или су људи као и ми.
Овим не желим да омаловажим војнике у одбрамбеним ратовима, већ сам само изнео чињенице. Наша Црква ће благосиљати нас за одбрамбени рат, а непријатељска религија или идеологија ће њих такође у име неких виших циљева и интереса слати на нас и нашу земљу. Пева Бора Ђорђевић (група „Рибља чорба“) у песми „Како је лепо бити глуп“: „Коса гори испод шлема, ваљамо се по прашини, нико од нас појма нема, да смо давно у машини“.
Ко жели нек ратује, то је његова слободна воља, или ко мора, али нек има на уму ове све наведене чињенице, и кад се заврши рат нека схвати да је ратовао пре свега за себе, због себе и своје савести, или дуга Отаџбини и народу за шта после рата и не треба тражити похвале, већа права и привилегије ако си заиста из искрене љубави ратовао. Да ли мисли да је циљ за који ратује вредан да за њега убија, буде инвалид или убијен, нека свако види сам са собом и Богом. Молимо се за мир, док још није почео рат. После је касно да се пропагира мир јер ђаво однесе шалу. Зато и ово пишем, као и сличне текстове пре овог, док још увек није почео светски рат, ни нови рат на Балкану који може да се испровоцира као у Украјини, нити хвала Богу има рата у Србији.
Ако не дај Боже почне рат, тада је држава је у ратном стању и забрањено је много позивати на мир јер то деморалише и демотивише војску, и тада ће миротворци и мирољубив народ утихнути и ућутати, и предати се само молитви Богу, јер ће онда оружије сурово говорити, урлати, вриштати, убијати и рањавати, све људе редом не питајући ко је на којој страни, којег је политичког, идеолошког и религијског опредељења, којег пола, старости, да ли је војник или цивил, да ли је дете, беба, трудница, бака, наши најбижи.
Молимо се Богу за мир док још није касно и апелујмо на мир где год и кад год можемо. И имајмо на уму мудрост кинеских мајстора борилачких вештина: „Највећа победа је, од свог непријатеља начинити свог пријатеља.“ И највећа победа је победити себе, своје грехе и мане, и задобити вечни живот у рају, и још у овом телесном животу задобити блаженство душе, смирење и радост у Духу Светоме.
Нека ми опрости Бог и опростите ми ви читаоци ако написах нешто погрешно.
Владимир Јанковић
Србија
[email protected]
https://www.facebook.com/vladimir.jankovic.vlada
