Прочитај ми чланак
Избори у Украјини су завршени и, као што се и очекивало, за председника је изабран Петар Порошенко, који обећава да ће бити председник целе Украјине, да ће сарађивати и са Западом и са Русијом.Рекло би се да стиже мир у већ добро измучену Украјину,али, уместо тога, извештаји са југа и истока земље све су гори. Гину војници, гину добровољци, гине недужни народ. Зараћене стране не могу да се договоре ни колико је жртава било протекле ноћи, па се поставља питање како ће се тек договорити о било чему другом.
Све то се помно прати у Русији и све су чешћи гласови да председник Путин треба да искористи овлашћења која су му дала оба домаруског парламента и војском заустави кијевску казнену експедицију. Путиново ћутање неки почињу да доживљавају као неку врсту издаје интереса руског народа у Украјини. Јер, треба подсетити – враћање Крима „матичној луци” ујединило је у Русији власт и готово сву опозицију. Број оних који се нису сложили са Путиновим „хируршким потезом” сведен је на занемарљивих неколико процената.
Ипак, не треба заборавити ни да је, одговарајући на питања грађана Русије непосредно после припајања Крима, руски председник рекао да не требападати у еуфорију, већ да треба реално посматрати ствари: „Као прво, треба отворено рећи да се ипак, национални, етнички састав Крима разликује од југоистока Украјине.” На југу и истоку Украјине живе и Украјинци који не би били одушевљени да се сутра нађу у другој држави, бар онолико колико би руски део таква акција задовољила.
Поред тога, Путин је у више наврата говорио да Русија неће ратовати са Украјином, подсећајући на заједничку историју, као, уосталом, и заједничко порекло. Уз то, Русији није у интересу и нема намеру да дели Украјину. „Ми не желимо поделу Украјине, нама то није потребно”, казао је Путин.
Да би се разумели Путинови поступци, треба се сетити да је све почело управо због намере власти Украјине да ова земља уђе у Европску унију, што је подразумевало и корак који Русија никако није хтела да допусти – улазак суседне државе у НАТО. То би ослабило руску заштиту од евентуалногнуклеарног напада Северноатлантске алијансе. Колико је то важно, постаје све јасније откад је свет постао монополаран – сетимо се само колико су ратова иницирали иводили Америка и НАТОбез дозволе Уједињених нација и упркос отпору доброг дела међународне заједнице. Услов је био само један – да су јачи од потенцијалне жртве.
Да неће допустити да се нађе у позицији могуће жртве, Путин је у више наврата отворено говорио западним „партнерима”, али, Запад није хтео да га чује. Зато је, припајањем Крима, руски председник једним потезом одузео могућност да НАТО бродови дођу у стратешки веома важну и једину руску луку на топлом мору. Али следећи потез (припајање југоистока Украјине Русији), који многима изгледа логичан – имао би супротан ефекат. Уколико би Русија подржала поделу Украјине – НАТО би опет имао отворена врата да дође на територију њеног географски западног и идеолошки прозападног дела. Уколико би Украјина остала цела и уколико би се федерализовала, одлука о уласку у НАТО не би могла бити донета.
А да на територији Украјине Запад заправо води рат са Русијом, данас је отворено рекао и Сергеј Лавров, руски министар иностраних послова, говорећи о разлозима за „кажњавање” Русије: „Да није било Украјине,било био нешто друго.” Он је подсетио да је „дуго пре него што су почели трагични догађаји на Мајдану, пре него што су радикали заузели Мајдан, било много примедби Русији – у вези са Сиријом, са иранским атомским програмом, у вези са Сноуденом”. „Уопште, били су незадовољни и штосмо одржали олимпијаду”, казао је он. Руски министар је прокоментарисао и покушаје увођења санкција које је назвао „смехотворним”. „Људи се баве тражењем било каквог повода да би извршили на нас притисак.”
На образложење Запада да све то раде како би спречили Путина да обнови СССР, руски председник је пре неколико дана по ко зна који пут одговорио да нема намеру да обнови СССР, да не жели да припоји Месец и да се не боји светске изолације. А да ли ће успети да оствари своју замисао – брзо ће морати да постане јасно, јер интензивирање сукоба има два краја, или стварни рат, или мир у коме ће и југоисток имати своја права.
(Политика)
