Прочитај ми чланак 
По свему судећи, „глобална елита“ је дошла на идеју да је време да се „пројекат Израел“ затвори зато што је превише скуп, и да се њена пажња преорјентише на пројекат „Катар“, који се развија динамичније и исплативији је. Започето прегруписавање снага и спорови за хегемонију у региону прете да се преточе у нови велики рат на Блиском истоку, у коме је Арафату заједно са Израелом додељена улога фитиља…
Од смрти Јасера Арафата, који је умро у новембру 2004.године, прошло је скоро осам година, и изгледало је да је палестински вођа потпуно заборављен. Међутим, изненада је у „предмету Арафат“ дошло до неочекиваног обрта. Почетком септембра ове године сазнало се да се тројица француских судија спрема да посети Палестину ради ексхумације Арафатовог тела. Као база за такав поступак послужила је жалба Арафатове удовице која је француском суду предата у августу ове године, на основу које је тужилаштво Француске већ започело истрагу.
Арафатова удовица Суфа је убеђена да је њен муж отрован полонијумом. Заиста, Арафат је умро у прилично чудним околностима: њему је одједном позлило док је био у својој кући у Рамали. Са дијагнозом општег колапса он је пребачен у француску војну болницу Перси код Париза, где је пао у кому. Објављено је да је умро због обимног унутрашњег крварења, које је било изазвано инфекцијом непознатим изазивачем.
Околности његове смрти дефинитивно нису ни истражене. У интервјуу француском листу „Фигаро“ Суха Арафат је скренула пажњу да су анализе мокраће и крви њеног мужа уништене четири године после његове смрти, мада се оне углавном чувају 10 година, и по француским законима сваки грађанин Француске може у сваком тренутку да их прегледа.
Праву информациону бомбу је изазвао документарни филм који је у јулу ове године приказао арапски ТВ-канал „Ал-Џазира“, у коме су катарски ТВ-стручњаци, вршећи лична истраживања која су трајала много месеци, закључили да је могуће да је Ј.Арафат убијен. „Ал-Џазира“ је тај закључак направила према подацима ауторитетног швајцарског института за радио-физику из Лозане.
Експерти тог института су истражили личне ствари које је Арафат користио пред смрт, конкретно – његову одећу, капу и четкицу за зубе. Извршена испитивања су показала да је у Арафатовим стварима, као и у његовој крви, мокраћи и зноју била повећана садржина радиоактивног елемента – полонијума 210, која је могла да испровоцира нагло и до сада необјашњено стање здравља овог политичара, које је довело до изненадне смрти.
Чудно је и то да су лекари из Туниса, Египта и Јордана прегледали Арафата две недеље пре његовог пребацивања у Француску. После прегледа су изјавили да палестински лидер није оболео ни од чега озбиљног, а његово стање је упоређено са обичним грипом.
У интервјуу листу „Фигаро“ Арафатова удовица је подвукла да је она „Радиолошко-физичком институту у Лозани предала оно што се налазило у кутији која није никада отворена“. Важно је да се констатује да се на страницама француских новина о Арафатовој смрти говори само као о „убиству“. Француски популарни сајт Slate је објавио одломак из медицинског досијеа Јасера Арафата од 14.11.2004.године.
У досијеу се каже да су се симптоми – мука, повраћање, болови у стомаку, дијареја и проблеми са коагулацијом крви – код Арафата појавили 12.11.2004 , четири сата после вечере. Лекари из војне болнице у Персију су били сасвим збуњени и нису могли да поставе никакву одређену дијагнозу, чак ни када је он умирао. Новинари сајта су направили хипотезу да је Арафат отрован печуркама. „Сви симптоми одговарају ономе, што изазивају токсини црвене мухаре или паучинасте печурке“, – сматра бивши руководилац службе за реуматологију у болници Биш, професор Марсел Франсис-Кан.
Информација „Ал-Џазире“ је досула уље на ватру, јер је у арапском свету много оних који сматрају да је Арафат заиста убијен. После тога је, у јулу, заменик генералног секретара Лиге арапских држава Ахмед Сабих изјавио да његова организација намерава да затражи да се формира међународна комисија која би испитала околности смрти бившег палестинског лидера.
Махмуд Абас, руководилац Палестинске аутономије, званично је замолио председника Француске Франсуа Оланда да пружи помоћ у расветљавању околности Арафатове смрти и прихватио је ексхумирање Арафатових остатака. Преостало је да се од Израела добије дозвола за ексхумацију, мада су власти те земље пожуриле да званично изјаве да немају никакве везе са смрћу палестинског лидера.
Верзија коју упорно протура катарски ТВ-канал је једноставна: Арафата су убили Израелци, које је свих тих година покривао Махмуд Абас – то је мисао коју арапском свету жели да пошаље „Ал-џазира“. Међутим, намеће се разложно питање: зашто се читава та прича појавила управо сада, када је прошло читавих осам година.
Многобројне анализе које су доктори из различитих земаља вршили свих ових протеклих година, у Арафатовој крви нису откриле никакве познате отрове. У Израелу сматрају да је неко, пошто је прошло довољно година, намерно гурнуо радиоактивни полонијум-210 међу Арафатове ствари, како би истрагу скренуо у погрешном смеру, јер су шпекулације на тему Арафатовог убиства објективно усмерене против Израела.
Не смемо да заборавимо ни чињеницу да је тему убиства Јасера Арафата „реанимирао“ катарски ТВ-канал, јер је „Ал-Џазира“ била та, која се обратила швајцарским стручњацима и „надувала“ причу о полонијуму. Такође, треба и да у сваком тренутку имамо у виду да „Ал-Џазира“ није обични медиј за извештавање о новостима из света, већ инструмент утицаја на блискоисточну политику, којим руководи катарска владарска породица Ал-Тани.
По свему судећи, тај клан води усмерену кампању дискредитације садашњег палестинског руководства. Није случајно што у снимцима „Ал-Џазире“ Махмуд Абас промиче уз свргнутог владара Туниса Бен Алија, бившег председника Египта Хосни Мубарака, екс-председника Јемена Абдалу Салеха и зверски убијеног лидера либијске џамахирије Моамера Гадафија, или се рукује са руководиоцима Израела.
С обзиром да наведени руководиоци више нису на политичкој сцени, а Доха наставља и даље да буде један од „спонзора“ арапског пролећа, може да се претпостави да је Катар, иако држава-патуљак, врло амбициозна, те би сада хтела да се промени режим у Палестини. Али – зашто то?
Треба и да констатујемо да у последње време Катар активно подржава покрет ХАМАС, који у Израелу сматрају за терористичку организацију, те зато са њим никада неће преговарати. На пример, у септембру 2011. године емир Катара је дао званичну изјаву којом је подржао владу ХАМАС-а у сектору Газе. У јануару ове године се сазнало да је штаб покрета ХАМАС, који представља један од огранака мрежне структуре „Браће-муслимана“, прешао из Дамаска, где му је до тада било седиште, у Доху.
Сада Катар, заједно са ХАМАС-ом активно ради на обнови сектора Газа. Према подацима египатских новина „Бикја Маср“, Катар је, у оквиру потписаног споразума издвојио 250 милиона долара за капитални ремонт 55 хиљада кућа које су настрадале у току операције „Ливено олово“, коју је израелска војска извршила у јануару 2009. године, и за изградњу још 5000 нових кућа.
Уколико Абас оде са положаја који сада заузима, што, очигледно, Катар и покушава да оствари, његово место ће заузети представници ХАМАС-а, са којима се сада Катар активно бори против владе Башара Асада у Сирији. У том случају – најмање што се може очекивати је да Катар за себе обезбеди улогу посредника у преговорима (у фебруару 2008. године Катар је већ нудио своје услуге посредника између Израела и покрета ХАМАС) и да тако појача свој утицај.
Осим тога, сада и нови председник Египта, представник „Браће-муслимана“ Мухамед Мурси, кога подржавају и Катар и Саудијска Арабија, активно успоставља везе са ХАМАС-ом. У блискоисточном региону се формира снажна „антиизраелска песница“ чија последица може да буде и нови арапско-израелски рат.
Треба да се размишља и о везама Катара са владама САД, Велике Британије и Француске. Тако је у октобру 2011. године између ХАМАС-а и Катара дошло до извесног размимоилажења зато што су представници ХАМАС-а у Дохи сазнали да власти Катара преносе тајним службама САД и Француске важне информације које добију од њих. Такође се зна, да су Американци освојили контролу над „Ал-Џазиром“.
Сједињеним Државама је, како би оживеле своју војну индустрију и побољшале општи економски положај, рат једноставно неопходан, али далеко од њихових граница. И последња мисија Израела у представи једног дела америчког политичког естаблишмента значи „умрети за Америку“.
САД за сада нису успеле да осигурају подршку арапских савезника у потенцијалном рату против Ирана. Овај исти Катар, који је повољно поделио са Ираном Јужни Парс – крупно налазиште гаса, уздржава се од критике иранских власти и свађа са њима. Али зато се Сирија, Палестина и Либан катарским властима чине као „перспективнији“ правац.
Пошто су претрпели неуспех због конфронтације на линији „сунити – шиити“, вашингтонски јастребови хоће да створе напрегнутост на линији „радикални исламисти – сунити – Израел“, а разлог за конфликт може да буде и нерешено палестинско питање, које ће се доласком на власт покрета ХАМАС наћи у потпуном ћорсокаку. Конфликтност у региону ће појачавати и проблем приступа слаткој води. Израел никада неће Палестинцима дати Западну обалу реке Јордан, јер су тамо велике резерве питке воде – ресурса који је за Израел од животне важности.
Треба да се констатује да је у политици администрације Б.Обаме од скора примећена извесна преоријентација са Израела ка Палестини. 19. маја 2011. године председник САД је јавно покренуо идеју ревизије резултата Шестодневног рата и враћања Израела на границе из 1967. године. Могуће је да влада САД има жељу да придобије симпатије Палестинаца због великог налазишта нафте и гаса у Источном Средоземљу „Левиатан“, коме би и те како и они хтели да приђу.
Свој део тог перспективног налазишта Израелци не желе да деле, ма о коме се радило, а Палестинци, који претендују на један његов део, мирно могу то право да дају америчким компанијама у размену за покровитељство и заштиту од комшија, као и за помоћ у формирању самосталне државе.
Зато не чуди што амерички медији савршено мирно примају новости из Француске, при читању вести да је у Арафатовој смрти превише збуњујућег. Новинари са друге стране океана не искључују могућност да је Арафат отрован, баш као ни Британци.
У овој причи треба да се погледа и улога Француске, која је неочекивано обновила судски поступак у предмету Арафата, иако тај поступак може у међународној политици да изазове далекосежне последице. Доношење одлуке о почетку судске расправе у тако централизованој и бирократизованој земљи каква је Француска не може да прође без дозволе из Јелисејске палате, односно председника земље.
После промене власти у Француској до које је дошло после председничких избора и Париз, рекло би се, помера своје спољнополитичке акценте у правцу Блиског истока. Ако се за време власти Саркозија Француска у својој блискоисточној политици углавном оријентисала на Израел, код Оланда се, по свој прилици, акценат ставља на Арапе.
По свему судећи, „глобална елита“ је дошла на идеју да је време да се „пројекат Израел“ затвори зато што је превише скуп, и да се њена пажња преоријентише на пројекат који се назива „Катар“, а који се развија динамичније и исплативији је. Власти те арапске мини-државе рачунају да ће постати привилеговани савезник Англосаксонаца на Блиском истоку. Започето прегруписавање снага и спорови за хегемонију у региону прете да се преточе у нови велики рат на Блиском истоку, у коме је Арафату заједно са Израелом додељена улога фитиља…
(Фонд стратешке културе)
