(mozzartsport.com)

Остали су многи ожиљци, срамота са Максимира, али и залог за будућност због чега ова сјајна генерација не сме допасти шака неком домаћем диносаурусу, заслужном бившем асу или менаџерској комбинацији.

Док се многе репрезентације спремају за одлучујуће квалификационе битке, са мондијалском визом на дохват руке, Србија је једина земља у Европи која је изгубила сваку шансу за одлазак у Бразил, а да у њој ипак преовладава позитиван утисак.

Преко ноћи се много тога променило. Момци који су изгубили поверење навијача, осим оних искрених 35.000 душа за које је национални тим испред сваког другог интереса, успели су да нам “врате репрезентацију”. Очитали су фудбалску лекцију највећем ривалу и нажалост опет скупо платили и најситније грешке. Ипак, мало је оних који су могли да буду незадовољни због састава тима и игре Србије. Незадовољство, горчину и озлојеђеност после окршаја на Маракани заменили су вера, нада и оптимизам.

Синоћ смо се осмој репрезентацији света (мада та ФИФА ранг листа нема много додирних тачака са реалношћу) супроставили са тимом од 11 момака чији просек година је био 24, наспрам хрватских 29,3. Хрватско искуство уз пратњу Фортуне и Феликса Бриха им је и донело оних 1:1. Србији је остало да као и после Белгије кука за шансама, али и да полаже наду да ће се то све вратити једног дана и да ће овај млади тим изаћи јачи, научити на грешкама и у скоријој будућности бити неизбежан учесник великих такмичења и озбиљна претња најјачим репрезентацијама света.

Тим који је овога пута окупио Синиша Михајловић је тренутно други најмлађи у Европи и сигурно један од најталентованијих. Просек година целог играчког кадра је 25,1 по чему је испред нас само Јерменија коју уз сав респект за скорије резултате ипак не можемо сматрати неком озбиљнијом репрезентацијом.

И то је најбоља ствар која ће остати иза контроверзног селекторског мандата Михајловића. Као што било јасно да ће тврдоглавог селектора после оне срамоте у Максимиру и Србија и Хрватска вечно памтити, тако је и сада чињенично стање да нам је Миха оставио богатство у аманет. Начин на који је то он урадио је оно што боли. Без анестезије, болним резовима и инатним кезом у фацу целе нације. Све то је могло да се одради лепше и у рукавицама.

Селектор је изабрао свој начин уз подршку оних који су га ту поставили и који су уназадили српски фудбал. Једног диктатора и његове јагњеће бригаде увек вољне да подигне руку у вис док преједена од “силних обавеза” куња на седницима неких тамо одбора, комисија и разних стручних органа које тобоже брину о здрављу српског фудбала.

Нажалост, Миха се касно освестио и закаснио је да окупи најбоље фудбалере које Србија има. Мада, добро је да макар нисмо добили још један шамар од Хрвата, јер би на следећем мечу репрезентације било тек око 10.000 непоправљивих оптимиста. Остаје жал што ћемо на ТВ гледати вероватно најлепши Мондијал у пола века. Наши репрезентативци који би тада били у пуној форми и готово сви стандардни првотимци у најбољим европским клубовима мораће да се пребаце у улоге стручних консултаната на телевизијама и новинама, уместо да се надигравају са најбољим тимовима планете.

Светло се види. У Француској на ЕП за три године ћемо морати да будемо. Неодлазак на треће везано велико такмичење би нас сасвим сигурно сврстало у ред Лилипутанаца из четвртог шешира. С обзиром на проширен број учесника Еура, на том такмичење ће се наћи свака европска репрезентација која иола уме да се лопта.

Михајловић је практично сам потврдио да он неће командовати у тим биткама. Оно што је он стварао и у чему је много лутао, сада ће допасти нечијих других шака. И зато ће кључна ствар бити ко ће бити човек који ће пут Француске и надамо се ка неким успесима повести Орлове. Ово благо који је остало иза Михајловића и оно које је заблистало на ЕП у Литванији, не сме да се да на располагање неком новом жељном учења.

Ово што је остало иза Михајловића је много лепше од оне хавараије која је остала иза Пижона. Имамо формиран тим који ће минимум један квалификациони циклус (ако не и два) моћи да одигра у истом саставу.

Налазимо се у кожи Белгијанаца од пре две године, а надамо се да ћемо за две године бити у кожи Хрвата и да ћемо стећи њихов аутоматизам и рутину побеђивања, јер то је једино што овом тиму фали. Белгијанци о којима прича цео свет су морали да прележе исте дечије болести и незаслужене поразе. Имали су они и пре две године Фелаинија, Азара, Вицела, Компанија, Дембелеа, Вермалена и исту ту бољку недостатка “деветке” док се нису разгоропадили Бентеке и Лукаку.

Белгијски модел би могао да се преслика у Србији. И колико год то погубно звучало за овдашњи фудбал, најбоља ствар је што скоро нико од те екипе будућност не игра у овом чемеру од домаћег првенства. Више ће им значити тренинзи у Бенфики и Андерлехту него читање саопштења и мучно чекање плате у Србији.

Миха је прошао метаморфозу од Мистер Хајда до Доктора Џекила. Као што заслужује да му вечно памтимо слободњаке и Максимир из играчких дана, тако заслужује и признање за перестројку коју је извео. Нажалост у свему томе имао је и неколико неколицину лоших процена којих се држао као пијан плота и због којих нас неће бити у Бразилу. Највише боли онај максимирски фијаско. Шта му је то требало?

Бомбардер из Борова села је као заоставштину оставио тим који ће само апсолутна незналица успети да упропасти. Сачињен од поузданог голмана, скупоцене одбране, поливалентног везног реда, са експлозивним крилима и на крају шпица каквог смо чекали десет година. Све то не сме да се стави на располагање онима који су претходних десетак година (било да су дана позиција или опозиција који би са новом шнинком да се врати у фотељу) ведрили и облачили. Српски фудбал је већ кренуо од нуле после Марибора и гола Дарета Вршича “из Аустрије”, али дежурни кочничари и пијавице не смеју да му стану на пут.

Имена? Небитно да ли је домаћи или странац, небитно да ли је звездаш или партизановац, нови стратег мора бити неко кога не интересују трабуњања ни са севера ни са југа. Да га не интересује ни каже Ђора, Жива или Терза. Имаће на располагању најмлађи озбиљан тим у Европи, у којем све кипти од талента. Задатак ће му бити да побеђује, да то чини са стилом јер има све услове за то и да нас одведе у елиту где се нећемо задовољити учешћем као генерали Петко и Радомир већ да играмо фудбал. Кад могу Уругвај, Турска или неко трећи да играју полуфинала Мондијала, може то и ова Србија којој је тешко предвидети лимите у чему се слажу готово сви ривали против којих смо играли.

Ознаке: анализа, репрезентација, Синиша Михајловић, Србија, фудбал