Прочитај ми чланак
Сваке године издвајамо огромне суме за увоз крвних продуката, само прошле године 17 милиона евра. Пре деценију Министарство добило 5,5 милиона за изградњу система, али посао није завршен.
Србија је прошле године издвојила више од 17 милиона евра за увоз деривата крви. Хемоглобин, глобулини и остале фракције крви у нашу земљу стижу из читавог света. Подаци Републичког завода за статистику показују и да највише увозимо из Аустрије, Немачке, Швајцарске, Индије, чак и из Хрватске.
Да сваке године расипамо милионе на узвоз крвних продуката, који су могли код нас да се производе, а паре да се сачувају, упозорава проф. др Драгана Јовановић, председник организације ”Доктори против корупције”.
Она каже да је Министарство здравља пре десет година добило 5,5 милиона евра од СОФРЕЦО, члана европске агенције за реконструкцију, за реорганизацију услуга трансфузија крви. Како она тврди, реформа је требало да унапреди трансфузиолошку службу кроз техничку помоћ и набавку опреме.
– Реформа је започета пре десет година, али је концепт касније промењен и одустало се од унапређења већ постојећег програма фракционисања плазме – каже проф. др Јовановић. – Требало је да постанемо главни центар за фракционисање плазме у региону, чиме бисмо доста уштедели, а можда и зарадили за наш здравствени систем.
За увоз се троше милиони евра, а процена је била да је тада улагање од два милиона евра било довољно да Институт ради пуним капацитетом. Паре су за тај пројекат дате, а њихова намена није смела бити промењена.
Институт за трансфузију крви Србије производи у овом тренутку око 15 одсто укупних потреба становништва за крвним продуктима. По речима др Снежане Јовановић Срзентић, директорке Института, та количина се повећава.
Скупштински одбор за здравље, у претпрошлом сазиву, детаљно је расправљао о проблемима трансфузиолошке службе.
Они су, како нам је рекао др Паја Момчилов, некадашњи председник Одбора за здравље и породицу, наложили да се не сме затварати служба за фракционисање плазме.
– Нико се на то није обазирао, већ су радили све у интересу страних фирми, којима је отворено тржиште – истиче др Момчилов
.
– Институт се бави производњом стабилних продуката крви и то датира из 1954. године, када је овде направљен Национални погон за производњу лекова из хумане плазме – каже др Јовановић Срзентић.
– Крајем 2010. године наступила је стагнација од око годину дана из техничких разлога, јер се радио, како су ми тада рекли, ремонт хладњача и опреме.
Уз то постојала је потреба за специфичним кадром који би ту радио. Те године смо поново започели производњу албумина и заједно са сарадницима месецима смо се трудили да се наш албумин купује од стране здравствених установа и да има предност у односу на остале. Када бисмо производили пуном паром, Институт би покрио половину потреба наших грађана.
Када је реч о парама које су добијене за реформу, др Јовановић Срзентић каже да не зна где су оне завршиле.
– Никада нисмо имали податак да је било какав новац у оквиру пројекта одвајан за одељење за фракционисање плазме, већ само за базичну трансфузију – прича директорка Института за трансфузију.
МИНИСТАРСТВО: ПАРЕ У ДРУГЕ СВРХЕ
Главни циљ пројекта ”Помоћ ЕУ Националној служби трансфузије у Србији” био је јачање капацитета Националне службе, како би се обезбедило ефикасно снабдевање адекватним количинама безбедне крви и компонената, наводи се у саопшењу које нам је послало Министарство здравља.
– Пројектом није било предвиђено реконструисање Центра за фракционисање плазме, фокус је био на томе да се осигура неопходна количина крви на националном нивоу – рекли су нам у ресорном министарству.
– Од тих пара набављена је компјутерска и медицинска опрема за заводе за трансфузију, комби возила, у Нишу је саграђена потпуно нова зграда, финансирани едукативни семинари и креиране кампање за промовисање добровољних давалаца крви.
(Новости)
