Прочитај ми чланак
Село Крвавица код Крушевца једно је од ретких у којем млади остају и настављају послове родитеља. Традиција у најпознатијем каменорезачком месту у Србији неће се прекинути, млади остају.
Тежак је камен, али ништа није тешко као кад лоша времена притисну. Знају то добро житељи Крвавице, који генерацијама од камена живе. Иако су наишла тешка времена, традиција у најпознатијем каменорезачком селу у Србији неће се прекинути. Синови овде и данас уче занат од очева, преузимају послове и остају на селу.
Лош планински пут води до села удаљеног двадесетак километара од Крушевца. Може се избројати у њему двестотинак кућа. Готово испред сваке налазе се гомиле поломљеног мермера и знак са именом предузећа, каменорезачког наравно. У свакој је бар по један каменорезац. Имућнији имају своје радње, остали код њих раде. На посао овде долазе и људи из града.
Долазе из града и девојке које су удају у Крвавици. Момака има много, резање камена је тешко, али се зарађује добро. Крвавица је ретко српско село које нема проблема са наталитетом. Ове године уписали су читаво одељење од двадесетак ученика у први разред.
Каменоресцима из Крвавице мало ко у Србији може да изађе на црту. Али последњих година опасна конкуренција стиже им – из Кине. – Увозе се споменици који су мало јефтнији, али неквалитетнији – прича Милош. – Људима је сваки динар важан, па кажу камен је камен и све више купују те кинеске.
Пуно младих људи остаје на селу и бави се каменом – каже Милош Миленковић (25), који за собом већ има завидан каменорезачки стаж. – Јесте тежак посао и ради се по некад и 16 сати дневно, али боље је то, него да не радиш ништа у граду, или да радиш за неку бедну плату код газде. Овде си свој човек и можеш да живиш пристојно од свог рада. Истина, све је теже откако је почела ова криза. Људи немају пара, а држава нам само одмаже. Стално уводе неке нове дажбине и порезе. Што би рекли старији – боље је било под Турцима. Код њих се знало, даш им десети део и они су мирни. А нама држава узима пола од свега што зарадимо.
Милош нам говори док помоћу гломазне машина глача црни мермер. Завршио је средњу трговачку школу, али већ од своје петнаесте ради заједно са оцем и три године млађим братом. Обојица браће су ожењени, а млађи, Младен, има и двоје деце. Традиција је у Крвавици, кажу, и да се момци млади жене.
Нема овде много нежења, до 23. се сви већ скуће – прича Милош. – Тек неколико их има старијих да још момкују. И треба да се жене млади, Србији су потребна деца – укључује се у разговор Раде, који је дотад у тишини завршавао слику на једном мермерном споменику.
Он је један од оних градских „миграната“ који сваког дана долазе у Крвавицу на посао. Радио је као машинац у „14. октобру“, али је на време схватио да боље може да живи од свог хобија – израде слика на камену.
Видим да сад бивше колеге организју протесте, траже плате – прича. – А ко да им да плате? Нема ништа док не засучеш рукаве и узмеш ствари у своје руке.
У Крвавици се „момкује“ углавном у једином кафићу и играоници у центру села. Ту је наравно и продавница, а ко се пажљивије загледа у изложену робу видеће и натпис који открива да се у истој згради налази и Дом кулутуре.
Како ствари стоје, чини се да у Крвавици момака и девојака ни убудуће неће фалити. Младен Миленковић (22) без много премишљања каже да не би имао ништа против да и његова деца остану на селу.
Ако буду нашли неке добре послове у граду, нека иду – каже Младен. Али ако ће код некога да раде за 15.000 -20.000 динара, боље им је да остану овде и да уче занат.
Тежак је камен, зна то добро Младен, али мало шта је тешко као кад не можеш да живиш од свог рада.
Чукундеда имао мајдан
Недалеко од куће Миленковића налази се камени споменик који је њихов чукундеда подигао себи половином прошлог века у својој 92. години. Још је он живео од камена, и то од мајдана који је имао недалеко од села. На споменику је описао свој живот и голготу кроз коју је пролазио у ратовима којих овде није мањкало.
(Вечерње Новости)
