Светски књижевни хит и најпродаванија трилогија свих времена, еротски романи британске списатељице Е. Л. Џејмс „50 нијанси“, по свом сижеу и главним ликовима неодољиво подсећају на роман „Уна“ Моме Капора, који је написан три деценије пре бестселера Џејмсове. 

Наиме, почетак првог дела трилогије Е. Л. Џејмс „Педесет нијанси сива“ и романа „Уна“ Моме Капора веома су слични. Јунакиња „Педесет нијанси сива“, млада студенткиња Анастазија Стил, одлази да интервјуише богатог привредника, власника мултинационалне компаније, Кристијана Греја и међу њима се већ на првом састанку јављају љубавне искрице, тачније еротски набој који касније прераста у ватрену авантуру. Са друге стране, на почетку романа „Уна“ Момо Капор читаоцима представља младу студенткињу Уну Војводић која одлази да направи интервју са својим професором Мишелом Бабићем и већ при првом сусрету он успева да је освоји својим шармом и интелигенцијом. Веома брзо њих двоје ступају у интимне односе а за разлику од Џејмсове, Капорове сцене вођења љубави нису експлицитне али по атмосфери су веома сличне онима у трилогији „Педесет нијанси“.

Будући да је „Педесет нијанси сива“ написана тридесет година касније у односу на „Уну“ могло би се помислити да је Е. Л. Џејмс ураво у роману Моме Капора пронашла инспирацију за свој бестселер. Свакако да је веома мало вероватно да је британска списатељица дошла до Капорове „Уне“ али поједине сличности у радњи два романа су више него велике и у сваком случају наводе на размишљање.

Професор књижевности и књижевни критичар Миливоје Ранковић за „Правду“ каже да је и сам приметио сличности између романа „Педесет нијанси сива“ и „Уна“ али претпоставља да је ипак реч о случајности.

-Уопште гледано, у љубавним романима и филмовима чест је мотив романсе између студенткиње и професора, односно млађе девојке и старијег мушкарца. У роману „Уна“ Момо Капор је на један особит, „капоровски“ начин кроз еротску романсу студенткиње Уне и њеног професора Мишела Бабића дао приказ стања у тадашњем социјалистичком друштву бивше Југославије која клизи ка свом распаду, где Уна од декана добија задатак да кроз призму интервјуа заправо шпијунира свог професора који је оличење дисидента и реакције. Са друге стране, „Педесет нијанси сива“ има ммного плићи заплет и углавном се све своди на еротски однос девојке и богатог младог власника империје и њихове међусобне сексуалне играрије.

Поједине сцене, попут оних где Уна прво вечера па се тек онда упушта у вођење љубави са професором Бабићем, неодољиво подсећа на сцене из „Педесет нијанси“ где Кристијан Греј опседнут здравом исхраном тражи од Анастазије да сваки пут пре физичког контакта „здраво обедује“. Била би заиста прворазредна сензација када би се испоставило да је Е. Л. Џејмс инспирацију за своју трилогију пронашла баш у роману Моме Капора али то наравно, све и да је истина, никада нећемо сазнати. Али, барем није забрањено да као могућност узмемо да је легендарни вечити дечак Београда Момо Капор био инспирација за најтиражнији светски бестселер свих времена, каже Ранковић.

Док се у холиводу врше припреме за екранизацију „Педесет нијанси сива“ коју ће режирати Анђелина Џоли, дотле је по Капоровој „Уни“ током осамдесетих снимљен филм у режији Мише Радивојевића са Соњом Савић и Радетом Шербеџијом у главним улогама.

И док многи критичари оспоравају књижевну вредност трилогије „Педесет нијанса сива“, дела Моме Капора остају и даље у Србији али и региону симбол надахнутог, лаког а опет и дубоког стила писања на коме су одрастале генерације. Био директна инспирација за „Педесет нијанси“ или не тек Момин роман „Уна“ остаће упамћен по много чему па и по почетној реченици, једној од најлепших љубавник иската у српској књижевности, која гласи „Када сам је први пут угледао-сат ми је стао“.

 ( Правда )