Прочитај ми чланак
Тих зимских дана 1943.године читава совјетска земља је буквално упијала топовску канонаду, чији су одјеци стизали из приволшких степа код Стаљинграда.
Непријатељ, који је много пута до тада стезао „у клешта“ јединице Црвене армије, одједном се сам нашао у котлу. И тих дана су његове стратешке рачунице поново биле уништене, јер је на северозападу земље,18.јануара 1943.године, тачно пре 70 година, пробијена блокада Лењинграда.
Скоро 500 дана и ноћи је Лењинград чекао тај дан. 8.септембра 1941.године јединице Вермахта су, пошто су освојиле Шлисенбург, град уз извориште реке Неве, изашле на Ладошко језеро и блокирале копнени прилаз Лењинграду. А већ после неколико дана Хитлер је издао директиву која је директно одговарала на питање какву је судбину наменио Лењинграду:
„Фирер је донео одлуку да са лица земље збрише Петербург. Када се растури Совјетска Русија постојање тог огромног града губи сваки смисао… Предлаже се да се град потпуно блокира, и да се затим сравни са земљом уз помоћ артиљерије свих калибара и непрекидног бомбардовања из ваздуха. Уколико због створене ситуације дође до понуде града да се преда, она ће бити одмах одбијена, јер проблеми које доноси постојање становништва у граду и његово снабдевање прехрамбеним производима не можемо и не треба ми да решавамо. У овом рату који се води због права на постојање, ми нисмо заинтересовани да сачувамо ни најмањи део становништва.“
Одсечени од „Велике земље“ армија и народ су преживели борбу за живот, која је трајала много месеци. У току блокаде непријатељ је обрушио на Лењинград 150 хиљада пројектила и 105 хиљада авионских бомби. Порушено је преко 10 хиљада зграда, погинуло је преко 17 хиљада Лењинграђана, а 500 хиљада је остало без крова над главом.
Али најстрашнију жетву смрти је пожњела глад. Она је почела скоро одмах по почетку блокаде. Следовање хлеба радника је смањено на 250 грама. Службеници (15% људи у блокади), деца (20%) и становништво без сталног боравка у Лењинграду (31%) добијали су по 125 гр. Хлеб је прављен од мало брашна и много додатака (отпаци при производњи уља, мекиње, отпаци од млевења житарица, целулоза за исхрану).
Норма дневног уноса беланчевина је смањена са 40 – 10 г, уместо 100 – 160 г колико је потребно да људски организам нормално функционише. Производи који садрже животињске беланчевине практично нису ни издавани.
Гладовање је довело да масовне алиментарне дистрофије (мршање због гладовања). Тај облик патологије, који је до тада био непознат изазвао је масовну смрт људи у блокади. Према непотпуним подацима – 1 милион и 413 хиљада Лењинграђана је постало жртве глади, а то значи да су од три љењинграђана – два умрла од глади.
Али њих нису сломиле ни најтеже муке. Лењинграђани су веровали у победу, упорно су учвршћивали одбрану, борили се са пожарима, глађу, болестима, различитим шпекулацијама, крађама и отимачинама. И – радили су, производећи у условима највећег могућег дефицита материјала, енергије и радних руку производе који су били потребни фронту.
…Да мало прекинемо разговор о историји, како бисмо се присетили свега што су причали они који су негирали историју у вези са том трагичном страницом рата. И да је Стаљин користећи руке глади покушавао да се освети колевци револуције због њене непокорности (познато је да су лидери антистаљинистичке опозиције последњи пут пре Другог светског рата покушали да се организују, и то на улицама Лењинграда, 7.новембра 1927.), и да је много хуманије било да се град преда Немцима: као, за „гомилу камења“ су безразложно дате стотине хиљада људских живота. И да је руководство из Кремља жртвовало Лењинграђане, не размишљајући шта ће се њима десити…
Прво увредљиво тумачење је толико апсурдно да га нећемо ни коментарисати. Што се тиче одговора да лицемерно-јадикујуће питање да није можда било хуманије да се град преда без отпора, вратићемо „хуманисте“ на напред цитирану Хитлерову наредбу: „Уколико…дође до понуде о предаји, она се мора одбити… нисмо заинтересовани да сачувамо ни најмањи део становништва“.
Коме је то недовољно, навешћемо и белешку из дневника начелника штаба Врховне команде копнених јединица Вермахта, генерал-пуковника Ф.Галдера: „Непоколебљива је Фирерова одлука да Москву и Лењинград сравни са земљом како би се потпуно ослободио становништва тих градова, које бисмо у супротном морали да хранимо преко зиме“. Односно – нацисти су већ били испланирали да униште град са његовим комплетним становништвом. А како би Лењинграђани то боље схватили, никаква бољшевистичка пропаганда није била потребна: освајачи су својим поступцима – свакодневним бомбардовањем, сталним артиљеријским нападима, гушењем помоћу блокаде, то и показали.
И да су Лењинграђани бачени очи у очи са непријатељем – то је потпуна глупост. Колико год је могла, њима је помагала читава земља. По налогу Државног комитета за одбрану формиран је Пут живота – војно-транспортна магистрала која је водила преко Ладошког језера и од септембра 1941. до марта 1943.године повезивала град у опсади са Великом земљом. Превоз су вршили Ладошка војна флота и Северозападно речно бродарство, а када је језеро било залеђено – аутомобили и коњи. Путем живота је, док је он функционисао, превезено преко 1,6 милиона тона терета и евакуисано око 1,4 милиона људи.
И још – зар је могуће избрисати из свести чињеницу да је у периоду 1941. – 1942. године наша Армија четири пута покушала да пробије блокаду Лењинграда?
Снага духа становништва и војске запањује и одушевљава. Град, испоставља се, није се само бранио. Л.А.Говоров, генерал-потпуковник артиљерије (будући маршал Совјетског Савеза) који је у јуну 1942.године преузео командовање снагама Лењинградског фронта, изабрао је активну одбрану.
Само један пример: како би неутралисао ватру, систематски слату на град, он је на основу идеје генерала Г.Ф.Одинцова, његовог заменика за артиљерију, предложио да се води активна противбатеријска борба. Да би се водила таква борба од растурених пукова и група специјално је формиран артиљеријски корпус. Командант лично је разматрао и одобравао планове дејстава за уништење непријатељских батерија. Прво је вршено фотоизвиђање из ваздуха, тако да су војни извиђачи прецизирали тачан положај батерија, а затим је отварана ватра по тачно одређеним циљевима, који су уништавани.
Постепено је ватрена и тактичка надмоћ прешла на Лењинградски фронт. Никаква одбрана, колико год да је мајсторски била постављена, није била у стању да обезбеди победу. И.Говоров је дошао на идеју, рекло би се потпуно незамисливу за град који је са свих страна опкољен: да се од снага у непријатељском прстену за извршење крупне операције формира ударна (!) група. „Идеја удара из опкољеног града“ – доцније се сећао маршал, – „омогућивала је освајачки пробој и совјетским снагама давала у руке изузетно снажан фактор – оперативно изненађење“.
Командант је тај план методично и упорно спроводио. Током лета и у јесен 1942.године успео је не нарушавајући стабилност одбране да из првог ешалона формира седам стрељачких дивизија. Идући са причом унапред, да кажемо да је ударна групација, створена од њих, при извођењу операције за пробијање блокаде Лењинграда – „Искра“ – одиграла најбитнију улогу .
Замисао операције је била да се контраударима два фронта – Лењинградског (генерал Л.А.Говоров) и Волховског (генерал К.А.Мерецков) – уништи немачка групација која је била стационирана северније од села Сињавино, да се блокада пробије и да се поново успостави железничка веза града са Великом земљом, дуж јужне обале Ладошког језера.
Шлисербушко-Сињавински иступ је био широк 12 – 17 км и дубок око 15 км. Са запада је тај учвршћени рејон штитила Нева по ширини између 400 и 600 метара и са стрмом левом обалом висине 12 – 14 метара. Немци су читавих 16 месеци јачали одбрану тако што су ивице обале поливали водом како би се обала заледила, а приступ су прикривали вишеслојном ватром и жичаним оградама. Немачка групација за шлиселбуршко-сињавински иступ је бројала 10 – 12 хиљада људи, скоро 700 топова и бацача, око 50 тенкова и јуришног оруђа. Са таквом снагом није било лако изаћи на крај. Али се морало!
Операција „Искра“ је почела 12.јануара 1943.г. ујутро, после снажне артиљеријске припреме, у којој је учествовало преко 4,5 хиљаде оруђа и бацача. Одмах после артиљеријских удара на лед Неве су се отклизали јуришни одреди, групе за растурање ограда и екипе пионира 67. армије. За изузетно кратко време они су форсирали Неву и користећи металне „мачке“ – куке, степенице, чакље, попели су се на стрму обалу. Преко реке је пребачен тенковски батаљон 286. стрељачке дивизије која је заједно са пионирима и пешадијом упала у „2. градић“. Жестоке битке су се развиле дуж Волховског фронта који се кретао у сусрет Лењинградском.
У извештају 18.немачке армије, када су сумирани резултати првог дана операције, констатовано је: „Без обзира на храбар отпор наших снага и контранападе, противник је већ првог дана битке успео да се пробије дубоко. Наше јединице су толико изморене да су тек нешто мало успеле да успоре даље напредовање противника“.
…Седам дана и ноћи, са упорношћу која није слабила, наступале су совјетске јединице. Од јутра 18.јануара истовремено са истока и запада делови 67.армије Лењинградског и ударне армије Волховског фронта, почели су са јуришем на Радна села бр. 1 и 5. У 9,30 је ослобођен град Шлисенбург, а до краја дана и јужна обала Ладошког језера је потпуно очишћена од непријатељских јединица. Направљен је коридор ширине 8 – 11 км којим је Лењинград добио копнену везу са осталим делом земље.
Истог дана, Државни комитет за одбрану је донео одлуку да се изгради железничка пруга јужније од Ладошког језера. Железничка грана од станице Пољана Октобарске железничке линије до Шлисенбурга, дугачка 33 км, је изграђена за само 19 дана. 7.фебруара у Лењинград је са Велике земље стигао први воз, и нешто је тежа постала дневна порција хране…
Ти догађаји, стари већ 70 година, могу да нас науче многом. Пре свега – моралној чврстини пред онима који нас уверавају да историју треба читати на „нов“ начин, тако што ће се брисати и живот, и дела наших очева и дедова који су сломили кичму немачком фашизму, значи тражити да се рат поново одигра, да се канал духовне везе оних који сада живе са херојском генерацијом бораца, генерацијом оних из Блокаде, затрпа. Али – не дозволити да се та веза затрпа – значи – сачувати наследност судбине нашег народа.
