Ретко гледам преносе из Народне скупштине Републике Србије, скоро никада. Разлога је више, а пресудан је што говоре увек једни исти посланици, без обзира на тему. Како је, у данашње време, јако тешко да један човек испрати све промене које се дешавају, па чак и ако је врхунски специјалиста у својој струци, сматрам да је понашање тих народних посланика, у најмању руку неодговорно и површно. Са друге стране, оне што дођу (или не дођу), поседе неки сат и оду, без икаквог активног учешћа у раду, не разумем зашто плаћамо. И тако, све се своди на то да гледамо људе у скупим оделима који нам причају о темама које, у већини случајева, само површно познају. Жалосно је што управо ти људи, доносећи законе, одређују наше и судбине наше деце.

Ипак, обзиром на важност теме, јуче сам посматрала пренос где је уживо разматран сет Закона који би требало да консолидују јавне финансије и поведу нашу државу на пут опоравка. И опет ми се стомак грчио од незнања и давања себи за право да коментарише привреду неко ко у њој није никада радио и ко не схвата шта значи зарадити новац, платити материјал, произвести неко материјално добро, обезбедити плату за радника, итд., а опет сматра да је сасвим у реду отети од оног који зарађује и носити кравату која вреди колико плата радника у производњи!

Да се вратимо на предложене мере. Aко се економија посматра са становишта глобалног концепта који већ годинама примењују државе попут САД, чланица ЕУ и транзиционих земаља које желе да буду део ЕУ, ништа ново нисмо чули – повећање пореза, штедња и задуживање. Дакле, са тог становишта, поменути предлози су свакако добри. Добри су и са другог аспекта: обзиром да је министар финансија говорио истину (што није раније био случај) и да се држава заиста налази на корак од банкрота, ово је заиста минимум минимума који се морао спровести, иначе би већ почетком наредне године, а најкасније до јуна, престале да се исплаћују зараде и пензије.

 

Шта је онда проблем?

Проблем је управо тај глобални концепт који је потпуно погрешан и који је пустио пипке у школство свих држава које контролишу Вашингтон и Брисел, и тиме направио милионе економиста који размишљају на само један начин, онај који сам већ поменула: повећање пореза, штедња и задуживање! Став да је концепт погрешан могу потврдити и економије (огромни дугови, пад производње и финансијска криза) САД, ЕУ и других земаља које га примењују, насупрот здравој и домаћинској економији која штити сопствену производњу, а коју спроводе успешно Русија, Бразил, Индија, Кина, Турска.

Након првог слома берзе у САД, 1929. године, милиони људи били су гладни. Незапосленост је била огромна. Влада САД је донела одлуку да на све могуће начине поспеши запошљавање и потрошњу, које су у тесној узрочно-последичној вези. Између осталог, у сећање ми се урезала једна невероватна одлука: формиране су радне групе од две смене, у којима је преподневна откопавала ровове, а поподневна те исте ровове закопавала.

Неко ће рећи да је то без везе, међутим: на тај начин су људи зарађивали плате (тај новац би свакако добили по основу социјалне помоћи, па је држава на нули), које су затим трошили и тиме повећавали потрошњу и самим тим и производњу. Са друге стране, нису губили радну навику, а чињеница је да нерад подстиче незадовољство, пороке и разне друге облике самодеструкције. Након тог периода кризе, Америку је спасила домаћа производња захваљујући којој је и постала светска велесила. Међутим, интерес крупног капитала и либерални концепт, измештање сопствене производње у земље погодне за инвестирање (70%, ако не и више, Америчке прозводње налази се у Кини), полако, али сигурно урушили су економску моћ Америке. А кад нема економске, нема ни политичке моћи. Само је питање дана. Уосталом све велике силе пропале су када су престале да се баве собом, а почеле да се баве другима!

Како је Србија већ неколико година под директним утицајем западних сила, а посебно Америке, неки би рекли и окупацијом, ми смо, нажалост, прихватили тај убитачни глобални концепт и поставили лош темељ на коме желимо да саградимо сигурну кућу. А то није могуће. Зато упорно пуцају зидови и пуцаће и даље, све док темељ не урадимо како треба!

 

Како урадити темељ?

Чињенице

Предложене мере, које ће бити и усвојене, биле добре или лоше, неопходне су у овом тренутку. Другачије није могло, због следећих чињеница:

• У Србији живи преко 7 милиона становника, од којих малолетних грађана има око 1,3 милиона, пензионера око 1,6 милиона, око 4 милиона радно способног становништва и остало су инвалиди и други грађани који нису у могућности да раде (нега болесних чланова породице, и др.);

• Од 4 милиона радно способних људи, ради једва нешто преко 1,7 милиона;

• У јавном сектору и јавним предузећима ради око 600.000 људи;

• Трговински и услужни сектор запошљавају око 400.000 људи;

• Близу 200.000 грађана ради у фабрикама које су упропашћене лошим приватизацијама или у којима поступак приватизације није ни започео (Железара, Фабрика каблова Јагодина, итд.), па не примају плату месецима, немају здравствено осигурање, нити се уплаћују доприноси;

• Мање од 500.000 грађана ради у сектору који ствара нову вредност (производња и пољопривреда);

• Сваки грађанин државе Србије задужен је са преко 5 хиљада евра.

Дакле, око 7% грађана запослених у производњи и пољопривреди издржава целу Србију, а са просечном платом од 40 хиљада динара, просечном једним запосленим у четворочланој породици и потрошачком корпом од преко 60 хиљада динара, јасно је да дуг од 5 хиљада евра не може вратити тај исти грађанин и да ће се он пренети и на будућу генерацију.

Како онда изаћи из зачараног круга који су, у последњих двадесетак година, створили бахати, неуки и корупцији склони политичари?

Промена стратегије

Сви велики цивилизацијски процеси одвијали су се када би се појавио човек научник, стваралац, који мисли другачије: тако смо сазнали да је земља округла, да је могуће излечити заразне болести које су уништавале читаве градове, тако је Тесла увео светлост у наше животе… безброј је примера великих људи који су утицали, стварали и мењали цивилизацију да би она сада била где јесте. А није им било лако у свом времену и наилазили су на страшан отпор околине, јер људи, генерално, не воле и плаше се промена.

Да би Србија успешно спровела реформе у свим областима, њој су сада неопходни управо такви људи – ствараоци. Конкретно по питању економске стратегије, уколико се у најскорије време не отворе медији за стручне расправе и чују људи који мисле другачије, наши унуци враћаће дугове које ми сада правимо.

Како су мере које ће се спровести само промил наде да ће се другачије поступати са јавним добром и средство за гашење пожара у овом тренутку, јасно је као дан да без коренитих системских реформи не постоји никаква могућност напретка. Дакле, основни услов да се Србија врати на пут опоравка и стабилизације јесте потпуни заокрет у досадашњем приступу економији.

Системске реформе

Основни предуслов системских реформи је искорењивање корупције или бар њено свођење на прихватљиве оквире. Све док се намештају послови, потплаћују судије, адвокати, лекари и остали чиновници, не постоји ни најмања шанса да се крене у опоравак!

Не постоји озбиљна држава у свету у којој можеш за 10 или 20 година да постанеш мултимилионер на легалан начин, осим да евентуално добијеш на лотоу. Дакле, следећи услов је да велики привредници (популарно – тајкуни), врате део новца који су стекли захваљујући управо миту и корупцији. Уосталом већина тог новца и није њихова, јер је стечена у нелегалним и привилегованим условима.

Основни циљ треба да буде опоравак и оздрављење српске привреде и пољопривреде.

Део стручне јавности (између осталог и Фискални савет – Извештај о фискалној консолидацији) сматра да је неопходно инвестирати више у инфраструктуру и на тај начин упослити грађевинске фирме и повећати запосленост. Слажем се, неопходна нам је добра инфраструктура. Проблем је у томе, што се у инфраструктуру улаже кад имате новца за то. Наиме, објаснићу на примеру, у складу са тренутном економском ситуацијом у Србији:

У једној четворочланој породици, запослен је супруг и прима просечну зараду од око 40.000 динара. Кућа у којој породица живи је у очајном стању и неопходно је реновирање. Међутим, обзиром да мале приходе, а велике трошкове (само потрошачка корпа је преко 60 хиљада динара), новца за реновирање нема. Једини начин да се посао заврши је кредит. Али, предузеће у коме је супруг запослен има финансијских проблема и неизвесност очувања радног места, а самим тим и извора прихода је све већа. Хоће ли отац узети кредит и ризиковати да му одузму кућу ако добије отказ или ће ризиковати да се кућа сруши? У сваком случају, тешко може да задржи кућу! Које је једино могуће решење? Једино решење које се намеће је да и супруга нађе посао и да повећају своје приходе, чиме би се смањио ризик од немогућности отплате кредита.

Дакле, из наведеног, а и многих других примера из живота, на којима је здрава, домаћинска економија и поставила своје принципе, сасвим је јасно да је једино решење за опоравак Србије подизање и опоравак производње, како би се стопа незапослености заиста смањила. А када се подигне и опорави производња, из ње ће се финансирати изградња инфраструктуре.

Тачно, укинути су поједини парафискални намети, али то и није за неку посебну хвалу, јер је ван памети што су уопште и постојали. Са друге стране, повећан је ПДВ. Нису скинути порези и доприноси на зараде. Све у свему, козметичке промене или пресипање из шупљег у празно.

А један од основних услова преко потребног опоравка привреде је управо њено растерећење

 

Пореска политика

Не постоји нити један човек из струке који мисли да Србији нису неопходне пореске реформе. Обзиром да се већ годинама упорно не спроводе, јасно је да за то нема политичке воље, а има огромног утицаја тајкуна.

Још један пример: мало производно предузеће запошљава 5 радника. Зарада по запосленом је 40 хиљада динара нето. На тај износ предузеће плаћа порезе и доприносе у висини од 25.700 динара.

Да би такво предузеће остварило добит од 850.000 динара (месечно то је око 70 хиљада динара које у случају предузетничке радње припадају власнику као плата и на то се рачунају порези и доприноси), мора да оствари промет од минимум 20 милиона динара, плати ПДВ око 1,2 милиона и порезе и доприносе на зараде у износу од око 1,5 милион (цифре су оквирне, али са малим одступањима, а у обрачуну су коришћене само две највеће пореске обавезе – ПДВ и порези и доприноси на зараде).

По светским стандардима да би производно предузеће успешно пословало и обезбеђивало средства за даље улагање, неопходно је да оствари 10% профита, док је притом оптимална разлика између продајне цене и материјала 30% (у нашим условима тај проценат варира – монополисти имају и 100% разлике, док предузећа са оштром конкуренцијом имају и мање од 20%). Дакле, из наведеног примера се види, да овакво једно предузеће из примера (а које је репер тренутне слике мале привреде у Србији) нема никакву шансу за даљи раст и развој, нити могућност да обезбеди даље запошљавање.

Наведени пример даје одговор на питање зашто је у Србији превише сиве економије, зашто се радници пријављују на мимимални лични доходак и зашто привреда Србије не може више да издржи овакав накарадни порески систем којим се подржавају нерад, јавашлук и отимање од оних који раде.

У извештају Фискалног савета наводи се податак да би смањење пореза и доприноса на зараде за 10, односно 12%, смањило приходе буџета за 2 до 2,5%. Обзиром да је у једном делу овог текста већ поменуто да само 500 хиљада запослених ради у сектору који ствара нову вредност, требало би од тога и почети и проверити колико би приходи буџета били смањени ако би се порези и доприноси смањили само за запослене у привреди – производњи. Са друге стране, те приходе је апсолутно могуће надоместити повећањем (и то драстичним) свим банкама које у свој портфолио услуга одмах не уведу кредите за дугорочно финансирање привреде.

 

Јавни сектор и јавна предузећа

Упоредо са пореском реформом неопходно је спровести реформе јавног сектора и јавних предузећа који већ годинама служе као краве музаре политичких партија и појединаца.

Потпуно је ненормално да српска привреда која је на коленима, са тенденцијом да крене да пузи, издржава један гломазан, скуп, неефикасан и неефективан државни апарат. Притом, плате у јавном сектору и јавним предузећима, често су и дупло веће од плата у привреди.

Самим тим, сви запослени у приватном сектору су жестоко дискриминисани у односу на државни сектор – раде ефективно најмање 8 сати дневно а често и прековремено, за разлику од 4 сада ефективног рада у просеку запослених у државној служби (ако је и толико), а онда примају дупло (и више) мању пензију. Дакле, врло просто: из овог разлога никакве мотивације нема да се неко запосли у приватном сектору – сви би да (не) раде у државној служби.

О јавашлуку и бахатости државних службеника већ сам писала (Мица убица), тако да се не бих сада враћала на исту тему, уз напомену да су Заводи за запошљавање пуни оних који желе и хоће да раде, немају партијску књижицу, али имају веће знање од тренутно запослених по политичкој или швалерској основи.

Примарни циљ потребних реформи мора да буде увођење реда међу запосленима у јавном сектору, са директним акцентом да нису запослени да би примали плату, већ да раде и да за посао који обаве примају зараду! Основно средство за постизање овог циља мора бити увођење одговорности за лоше одрађен или неодрађен посао! То се односи на све – почев од министара па до чистачице у јавном предузећу!

Како све политичке партије, углавном демагошким наступима, избегавају да се ухвате у коштац са овим проблемом, јер се очекују снажни отпори из јавног сектора (штрајкови), мора се наћи начин да се реформа спроведе елегантно и тихо. Један од начина био би постепено смањивање зарада запослених у јавном сектору у односу на производни, односно стимулисање производње кроз измену пореске политике. На тај начин би се растеретио државни апарат и смањио притисак на државна предузећа и партијско запошљавање (и о томе сам већ писала).

Неко једном мора да стане пред народ, образложи тренутну ситуацију без демагогије и лажи, а затим представи решење са јасним циљем колико година је још потребно да боли да би се излечили! Реформе не можемо да избегнемо, само је питање хоћемо ли их спровести одмах да мање боли, или касније кад ће бол бити неиздржива без тоталне анестезије – што би значило даљу распродају имовине и територије и на крају потпуно дужничко ропство!

Како је већ сада дотерало цара до дувара, или ће се ова влада ухватити у коштац са озбиљном пореском и широм системском државном и друштвеном реформом или ће Србија за пар година бити дужна као Грчка, а сада већ гладан и очајан народ, постаће склон насиљу и тражењу правде на улици, уколико је не буде у институцијама!

П. С. Извињавам се ако у неким деловима нисам изнела конкретна решења или што се нисам дотакла других важних економских питања попут структуре прихода (увоз – извоз) или банкарског сектора, то је зато што је привреда у Србији је у озбиљној кризи коју један текст не може преставити, нити поставити решења за исту. То може само свеобухватна, дугорочна стратегија за санацију опоравак и на крају развој српске привреде, на којој би радили тимови стручњака, из земље и расејања. Сва српска памет је сада неопходна уколико желимо да сачувамо једину отаџбину коју имамо!

 

( Двери )