Прочитај ми чланак
Захтеви за Коларевићевом сменом говоре да је култура кључна тачка прикривене окупације ових прoстора.
Нешто се озбиљно десило. Подигла се медијска и некад владајућа културна кука и мотика на помоћника министра културе Драгана Коларевића – човек написао текст ,,Време је за први српски културни устанак“, у коме су именом и презименом прозвани они који су по ауторовом мишљењу кривци за данашње апокалиптично и аутогеноцидно стање у српској култури.
За суштину овог коментара неважно је ко је аутор споменутог текста, ирелевантно је и да ли је он члан ове или оне владе. Такође, потпуно је небитно да ли се слажемо или не са изнетим у тексту.
Али је веома важно знати ко су ти врли медијски,културни и друштвени посланици који се храбро боре против ретроградних снага и говора мржње и који и данас као и јуче кад год је неко имао другачије мишљење од оног нарученог из страних амбасада реагују бучно и координисано – као по некој команди.
Ко су људи који поново имају сав медијски простор овог света за своје глобалистичке ламенте над ,,мраком који се надвија над српском културом“?
Да ли су то исти они који су храбро ћутали када је Хелсиншки одбор правио своје јавно доступне листе за одстрел неподобних у Србији подсећајући нас на немачку окупацију и на којима је било преко 100 именом и презименом прозваних?
Да ли су то исти они који су својим деловањем у култури створили атмосферу српског зла са којим се треба обрачунати и тиме у име ,,уметничке слободе“ легитимисали сваки вид напада на српски народ?
Ако се у овој вештачки острашћеној, а у ствари финансијски заинтересованој (само погледати каква су недела директно финансирана од претходних влада и страних извора) булументи нађе макар један који је и на хелсиншки списак реаговао исто тако принципијелно онда такав заслужује одговор и има морални основ и за критику садашњег помоћника министра културе.
Сви други (са изузетком необавештених о листи Хелсиншког одбора, ако таквих има) су морално ништави и људски непринципијелни па је њихов суд без икакве вредносне тежине.
Због недостатка моралног ауторитета од оних који су се овог медијског линча дохватили, некултурно и контрапродуктивно би било чак и давати коментар на њихову запенушану мржњу али чињеница да је чак и презаузети Тадић, који је чак и у својој егзистенцијалној унутар страначкој агонији, нашао за сходно да се по овој теми обрати јавности са захтевом за Коларићевом оставком говори о огромном значају ове теме која уствари постаје лакмус суштинских промена у друштву.
Дакле, иако је у недостатку аутентичних и независних људских појава у редовима нападача овај напад лишен сваког већег спољњег ефекта и политичке тежине и као такав унапред осуђен на пропаст, на дубљем нивоу је јасан сигнал у препознавању кључних тачака прикривене окупације ових простора.
А оне се не налазе на површинском политичком већ на прикривеном и дубинском нивоу културних вредности једног народа.
И већ само њихово редефинисање које је, очигледно почело, већ је знак дасе Србија суштински мења и враћа себи.
Због свега тога овај медијски случак добија снагу друштвеног огледала у којем се јасно види голотиња бившег, али још јаког културног цара, а количина напада на овакве процесе биће обрнуто сразмерна количини остварене слободе.
(Радован Тврдишић)
