Колико је то шанса, показаће време, али једно је сигурно — да су бирали како да обрадују руске привреднике, не би могли да нађу бољи начин.

Греше они који мисле да је то парадокс, ситуација је прилично јасна.

На санкције које су Русији уведене у лето 2014. године, Москва је одговорила реципрочном мером, зaбраном увоза хране из тих земаља. Неки су то сматрали прилично погрешним потезом, имајући у виду чињеницу да Русија увози велики део хране. Ипак, рафови у руским продавницама нису се испразнили, појавила се роба из других земаља.

Уз то, показало се да од санкција може бити и неке користи. Русија је просто престала да поштује драконске мере Светске трговинске организације која је, између осталог, забрањивала државне бенефиције неким привредним гранама.

Журећи да, коначно, оспособи пољопривреду која се прилично споро опорављала од катастрофе деведесетих година, држава је почела да улаже новац. Тако се у Ростову појавила фарма пилића, највећа и најсавременија на свету, а у Вороњежу КВД група у коју је уложено 16 милијарди рубаља, завршава погон који ће производити 500 тона слаткиша дневно.

Руски је обичај да се уз чај обавезно служе слаткиши, па су куповани производи украјинског „Рошена“, власништво председника Порошенка, и наравно производи америчких и европских извозника.

Много је уложено и да се измени ситуација у дрвнопрерађивачкој индустрији, која је била вечита сировинска база за Европу. До увођења санкција уобичајено је било да се извози дрво, а даске, шперплоча и хартија, направљене од тог истог дрвета — увозе. Уз инвестицију од око 2 милијарде рубаља, у Псковској области отворена је фабрика за прераду дрвета капацитета 60.000 кубних метара годишње.

Сличних примера има на стотине — отвара се фабрика лекова у Калушкој области која ће производити 49 милиона „кутијица“ годишње, већ раде комбинати за прераду меса у Републици Мордовији, бројне фарме крава у Вологди познатој по квалитетном млеку и млечним производима… подижу се воћњаци у Чеченији… улаже се у производњу сира, у пекаре, у конзервирање воћа, поврћа… И не инвестира само држава, већ и приватни инвеститори који често узимају скупе кредите уверени да ће се таква улагања исплатити.

Свима се њима, данас, и на најмање помињање могућности укидања санкција, буквално диже коса на глави.

Шта ако сутра Запад схвати да кажњавање Путина неће уништити Русију? Шта ако зажмуре на Украјину, како би решили ситуацију у Сирију и уништили Исламску државу? Шта ако се поново дозволи слободан увоз?

Западни произвођачи, то је сасвим логично, покушаће да се врате на огромно руско тржиште нудећи робу по дампинг ценама. Може се догодити да у земљу поново крену колоне камиона са јефтиним мандаринама, јабукама, краставцима… цистерне са пивом… Да продавнице почну да продају француске сиреве јефтиније него у Паризу. За домаће произвођаче, којима је потребно неколико година да се улагања исплате, био би то дефинитиван крај.

Зато су све гласнији гласови који од Владе траже да, у случају да се санкције укину, мисли о њима. То јест, да им да времена да ојачају, врате дугове и постану равноправни конкуренти са западним произвођачима. Зато поручују петорици лидера са почетка овог текста да је продужавање санкција за пола године — мало. Десет година би, можда, била права мера, јер Русија не сме себи никад више да дозволи да зависи од увоза хране. Уосталом, рат санкцијама није она почела, већ „западни партнери“, па нема обавезу да им широм отвори врата кад се покају, или кад схвате да се много више исплати сарађивати, него ратовати с Русијом.

Извор: rs.sputniknews.com