Прочитај ми чланак
Српски дизајнер из Париза чије скулптуре красе кабинете најутицајнијих људи на свету открива, за „Новости“, како је успео у граду светлости.
Вероватно не постоји на свету креација која се налази у рукама толико утицајних људи као што је то „Светлосни сноп“ дизајнера Дарка Младеновића. Кристалну скулптуру од 12 сантиметара, коју је од 2005. до 2008. стотини најутицајнијих личности на планети сваке године додељивао „Тајм“, добили су, између осталих, Обама, Путин, папа, Ангела Меркел… Неки од њих и по неколико пута.
Дело нашег париског дизајнера, које симболизује чистоту светлости и експанзију енергије, шири своју ауру у кабинетима светских моћника.
– Дискутабилно је како предмети и околина утичу на нас. Утицаће на некога коме се остварење допадне. Ипак, све ствари које нас окружују на неки начин нас усмеравају. Ако ништа друго, дају нам идеју кроз подсвест, мада се ради о веома суптилном утицају који је немогуће измерити – каже Дарко Младеновић у разговору за „Новости“.
Дарко Младеновић је рођен у Француској, живео је у Марсељу и Сенегалу, а онда и у Београду, где је завршио дизајнерску школу и започео студије на Академији примењених уметности. Животну причу наставио је, затим, у Паризу, где је завршио Високу националну школу за декоративну уметност. У главном граду Француске живи већ 25 година.
Још док је био студент, добио је неколико значајних признања. Најпре, 1991. године, прву награду на најпрестижнијем дизајнерском конкурсу „Колбер“, за бочицу парфема коју је креирао за „живанши“, а онда чак три, две године касније, за рекламну кампању „Ван Клифа и Апелса“, свећњак „лалик“ и сат „бушерон“.
Некадашњи председник одбора за доделу награда „Колбер“ и генерални директор познате модне куће „Хермес“ Кристијан Бланкерт је, после свега, зато у књизи „Путеви луксуза“ за Младеновића написао: „Нисмо ли то открили новог Ив Сен Лорана?“
Младеновић је креирао за најпознатије светске куће, као што су „Кристофл“, „Бакара“, „Ланком“, „Рокфелер центар“, био уметнички директор у компанији „Сваровски“. На свим столовима у Градској кући Париза налазе се лампе његовог дизајна. Истовремено је кренуо да ствара колекције са својим именом. Његово кристално наливперо данас поседују грчки композитор Вангелис, принц од Монака Албер Други, глумац Том Круз…
Ових дана Дарко је у великом послу. Приводи крају свој велики пројекат – ручни сат, по сопственим дизајнерским замислима и техничком рецепту швајцарских мајстора.
– Није реч само о естетици или техници. Потребна је још једна димензија. Мора да пробуди машту код људи, да сат свакоме изгледа онако како му највише одговора – открива Дарко само делић свог пројекта.
Много времена посветио је овој креацији.
– Радим дуго, као ренесансни уметници. Са свећом на столу, и пером, на стари начин. Данас је све убрзано. Желим да продубим спознају о стварима на којима радим, што је принцип на који се одавно заборавило.
Компјутер на ред долази тек у завршној фази.
– Крећем од скулптуре. Потребан ми је физички додир с обликом и макетама, прилаз који омогућује да се предметима пренесе дух, да добију душу. Све што нас окружује је живо. То је продужетак наших мисли, осећаја, жеља, снова. Људи су створили свет око нас. Све около смо ми.
Техника омогућује да се до нечега дође брже и лакше, али не и да се уђе у суштину.
– Не кажем да су техничка помагала лоша. Напротив. Али тако нестаје потреба да се уложи енергија. У брзини су се изгубили идеја о времену, филозофија дистанце и размишљање неопходно да човек може да спозна ствари. Ако постоји средство које нам омогућује да радимо брже, не морамо да постанемо његов роб, да подвргнемо живот брзини коју нам то средство диктира.
То се, каже Младеновић, нарочито очитује у концепту путовања.
– Обожавам авион. Брз је, у данашње доба хитрог живљења готово незаменљив. Време када су људи путовали кочијом било је сасвим другачије. Пут и пут су два различита појма. У кочији су могли да вас опљачкају, да сретнете жену свог живота, да доживите разне авантуре. Данас је то само пут од једне тачке до друге. Ако погледамо уско, тачно је да смо стигли ефикасно. С животног становишта, међутим, можда је занимљивије путовати кочијом.
Дарко Младеновић живи у Паризу, али редовно посећује Београд.
– Људи и средине су универзални. Инспирација се налази свугде. Како је могуће дефинисати шта значи бити српски, а шта француски уметник? Не могу да кажем да је ово што радим израз само нашег или само француског поднебља. Српски сам уметник који је изузетно захвалан Француској за пружене услове.
(Новости)
