Прочитај ми чланак
Ко год је изгубио имовину због поступка аутоматског стечаја, може да тужи државу, одлучио Уставни суд.
Без много помпе и потпуно игнорисана од стране медија, пре безмало месец дана, ступила је на снагу Одлука Уставног суда бр. ИУз-850/2010 од 12.7.2012. године, којом је Уставни суд је утврдио да одредбе чл. 150. до 154. Закона о стечају нису у сагласности са Уставом Републике Србије. Ова Одлука Уставног суда објављена је у „Сл. гласнику РС“, бр. 71/2012 од 25.7.2012. године и од тог тренутка наведене одредбе Закона престале су да важе сагласно одредби члана 58. став 1. Закона о Уставном суду.
Појашњења ради овде је реч о одредбама Закона о стечају које се тичу поступања судова у одређеним ситуацијама везаним за дуготрајну неспособност за плаћање, те како су у периоду примене (више од 2,5 година) ове одредбе проузорковале читав низ имовинских и статусних последица у односу на привредне субјекте (бројна привредна друштва су угашена и избрисана), јасно је да је одлука Уставног суда изазвала бројна питања и недоумице.
Потпуно оправдано Одлуком Уставног суда утврђено је да наведене одредбе Закона о стечају нису у складу са Уставом, јер се њима повређује право на правично суђење, право на једнаку заштиту права и правно средство, те основна уставна начела о непосредној примени људских и мањинских права и једнакости свих пред Уставом и законом, као и право на имовину, те начело равноправности свих својинских облика и реализација уставног јемства из члана 36. став 2. Устава.
Међутим овде се јављају бројна спорна питања проистекла из престанка важности одредби о „аутоматском стечају“, а посебно из разлога што је Одлуком Уставног суда утврђена је несагласност са Уставом свих одредби које регулишу посебан стечајни поступак у случају дуготрајне неспособности за плаћање, а које су садржане у чл. 150. до 154. Закона. Конкретно ради се о поступку који је у јавности познат као „аутоматски“ стечај, у ком поступку је угашен велики број привредних друштава, те одузета им је могућност за евентуалну реорганизацију и обнављање пословања.
Морамо скренути пажњу да је опште познато да су хиљаде привредних субјеката престали да постоје применом ових одредби, тако да је у великом броју случајева закључење стечаја и брисање конкретног привредног субјекта из Регистра привредних субјеката извршено без знања и противно вољи оснивача или поверилаца. Такође, пред привредним судовима се тренутно налази велики број поступака који су покренути у смислу члана 150. став 4. Закона и чије окончајње је потпуно неизвесно.
У светлу нових одлука Уставног суда Србије, јављају се два врло специфична спорна питања проистекла из престанка важности одредби о „аутоматском стечају“, па је потпуно нејсано како ће се окончати поступци који су у току?
Како сада отклонити последице које су настале након правноснажно окончаних поступака, конкретно након брисања бројних привредних друштава и одузимања права на пословање, а све до момента објављивања Одлуке Уставног суда? На које ћемо се базирати у овом тексту.
Појашњења ради морамо рећи да организација која спроводи поступак принудне наплате, конкретно Народна банка Србије, више неће судовима достављати обавештења о дуготрајној неспособности плаћања, а у смислу члана 150. став 1. Закона, јер то више није њена обавеза која проистиче из Закона. У том смислу ни обустава плаћања у трајању дужем од годину дана неће проузроковати стечај по службеној дужности.
Овакав развој ситуације и укидање неуставних одредби је добар, али шта је са привредним друштвима која су угашена. У некој правној држави све би било јасно и не би било проблема, али не и у Србији, јер се закони у Србији доносе по оној народној: „Зашто једноставно, када може комликовано“.
Колико је препрека једноставном регулисању новонастале ситуације покушаћемо да објаснимо, али такође скрећемо пажњу да је ово само став аутора.
Наиме применом Закона који директно утичу на рад Уставног суда, ситуација је лако решива, јер према члану 61. Закона о Уставном суду: „Свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет.“ Али овде имамо и друге законе који конкретније регулишу ову материју, па се тако према члану 43. став 3. Закона о стечају, у стечајном поступку не може се тражити повраћај у пређашње стање, не може се изјавити ревизија нити се може поднети предлог за понављање поступка, такође у стечајном поступку не може се користити ни захтев за преиспитивање правноснажне пресуде дозвољен одредбама Закона о парничном поступку), који се супсидијерно примењује у стечајном поступку, јер се исто ванредно правно средство може користити само против пресуде али не и решења, а којом одлуком се окончава стечајни поступак.
Дакле, применом предметних одредби Закона о стечају за које је утврђено да нису у складу са Уставом извршена је повреда права оснивача стечајних дужника којима је повређено право на имовину чињеницом да је једна од последица закључења стечаја, у смислу члана 153. Закона о стечају, брисање стечајног дужника из Регистра привредних субјеката, али је и последица такве одлуке прелаз имовине стечајног дужника у власништво Републике Србије у смислу члана 154. Закона, за коју је одредбу такође Уставни суд утврдио да није у складу са Уставом.
С друге стране, повређено је и право поверилаца који су онемогућени да се наплате из имовине стечајног дужника, чак и у ситуацији када располажу извршном исправом, само због чињенице да је њихов правни интерес за спровођење стечаја цењен са становишта уплате предујма, те да су у поступку „аутоматског“ стечаја били и спречени да учествују јер истом нису били обавештени на начин како је то прописано општим одредбама стечајног закона.
С обзиром на изнето, као и на чињеницу да Закон о стечају и Закон о парничном поступку, који се супсидијерно примењује, не познаје могућност улагања неког ванредног правног средства заснованог на одлуци Уставног суда о неуставности закона, те полазећи од наведене одредбе члана 61. Закона о Уставном суду, поставља се питање шта радити. Другим речима јасно је државни органи пуштају све осниваче брисаних привредних друштава низ воду, а у чему им свесрдно помажу контролисани медији не обавештавајући јавност о укидању ових одредби Закона о стечају, и то само са циљем задржавања неосновано прибављене имовине угашених привредних друштава од стране државе.
У погледу конкретне ситуације сматрамо да је најцелисходније одредбу члана 61. Закона о Уставном суду применити онако како та одредба гласи, али подсећамо да је поступање по њој временски ограничено и то на 6 месеци од дана објављивања.
Ово значи да би свако лице, које сматра да је отварањем и истовременим закључењем стечаја у смислу члана 153. Закона, повређено неко његово право (првенствено право на имовину) имало право да од суда који је такву одлуку донео тражи измену правноснажног решења о отварању и закључењу стечаја у роковима како је то одредбом члана 61. Закона о Уставном суду прописано. Поступак би се покренуо одговарајућим предлогом за измену решења о отварању и закључењу стечаја и у случају да је исти благовремен и подносилац предлога докаже повреду свог права резултирао би одлуком првостепеног суда којим се мења оспорено решење и поступак стечаја обуставља. У поступку би се сходно примењивале одредбе Закона.
Због свега наведено сматрамо да је ово решење практично и да је лако примењиво, али да није противно ни позитивном домаћем законодавству с обзиром на то да правни основ постоји у Закону о Уставном суду.
Решење којим се мења решење о отварању и закључењу стечаја било би основ за измену правноснажне одлуке о брисању стечајног дужника из Регистра привредних субјеката и поновно успостављање правног субјективитета стечајног дужника уз предлог за измену и те одлуке у смислу члана 61. Закона о Уставном суду, мада не искључујемо могућност непосредног обраћања Регистру привредних субјеката са предлогом за измену одлуке о брисању, а с обзиром на то да је и одредба члана 154. став 1. Закона проглашена неуставном.
Најзад морамо истаћи да смо мишљења да би ово решење било брже и практичније, али се онда отвара питање везано за имовину која је прешла у власништво Републике Србије на основу члана 154. став 2. Закона о стечају и чињенице да сви ћуте о Одлуци којом се укидају одредбе Закона о стечају, па је јасан показатељ одлука државних органа да јавност, о свему обавести након шест месеци, односно када сви рокови прођу, а бројним оснивачима угашених привредних друштава буде ускраћена могућност да спасу шта се спасити може.
Испред правног тима Двери,
Живановић Дејан (адвокат)
