Противимо политици Владе по кључним унутрашњим питањима правосуђа, пореске политике, привреде и породице.

Тренутак је да се на крају 2014. године осврнемо на предизборна обећања актуелне власти на мартовским ванредним републичким изборима и како данас, после девет месеци, стојимо по тим питањима.

Читава изборна кампања Александра Вучића и Српске напредне странке базирала се на три теме: (1) борба против криминала и корупције; (2) свом снагом у реформе; и (3) нова радна места. Оно што је пре свега било јасно из овакве изборне кампање јесте да СНС и Александар Вучић избегавају кључне националне и државне теме: одбрана Косова и Метохије у саставу Србије, погубни пут у Европску унију по сваку националну цену, пузеће приближавање НАТО, сепаратистичке тенденције у Рашкој области и Војводини, угрожен статус Срба у бившим југословенским републикама, лоши односи између матице и дијаспоре… Очито је да СНС нема никакву националну политику и да је то разлог избегавања ових великих тема. У свим овим областима ситуација је само још гора од када је Српска напредна странка преузела апсолутну власт у држави.

Погледајмо, међутим, сада шта је било од великих предизборних обећања СНС, и уопште – од њихове „преосталеˮ политике.

ПРАВДА

За три године, колико је СНС на власти, није завршен нити један (бројкама речено, у питању је „0“) велики антикорупцијски судски поступак. На вишегодишњој робији на основу правоснажне пресуде у затворима Србије не налази се нити један политичар, тајкун или криминалац који је опљачкао и ојадио државу и народ у протеклих 25 година. Сведоци смо једино медијских хапшења и накнадних пуштања на слободу притворених, док се даље кривично гоњење и судски поступци или уопште не покрећу или споро и предуго трају.

Највећи доказ да је свеукупна обећана борба против криминала и корупције заправо само медијска представа без суштинског епилога јесте избегавање испитивањa порекла имовине свих политичара и тајкуна од 1989. до данас, из кога би следовало истинско кривично гоњење и одузимање имовине свима који су је противзаконито стекли. Док нема законског решења овог проблема – нема искрене борбе против криминала и корупције, и ово предизборно обећање СНС може се сматрати као неиспуњено. Ово је прва разлика између Покрета Двери и Владе Србије, односно конкретно решење шта би ми урадили када би се данас питали и одлучивали. У овом пакету антикорупцијских закона морало би се наћи и ефикасније ограничавање монопола у свим областима друштва.

ПОРЕЗ

Најављене велике реформе, којима је требало свом снагом кренути у „будућност у коју верујемоˮ, завршиле су у даљем огромном задуживању државе, смањењу плата и пензија, продаји преосталих државних фирми и распродаји целокупног природног и привредног богатства Србије. Ово се посебно односи на најављену продају Телекома, делова ЕПС, рудника, пољопривредног земљишта, лековитих бања, локалних медија… То нису била предизборна обећања СНС. Поставља се питање како би Александар Вучић прошао на изборима да је, рецимо, обећао смањење плата и пензија.

Друга разлика између политике Покрета Двери и Вучићеве политике јесте правац реформи. Да смо на Вучићевом месту, најпре бисмо урадили пореску реформу која би омогућила већу социјалну правду. У питању је прогресивно опорезивање, којим породице са оствареним већим годишњим приходима и већом имовином плаћају већи порез, а сиромашније породице мањи. Већи остварени годишњи профит – већи порез, мањи профити – мањи порези. У оквиру овакве пореске реформе су могуће не само праведније распоређене пореске обавезе већ и разни облици пореских подстицаја, попут ослобођења од пореза у одређеном периоду за покретање приватног предузетништва или пореских олакшица за одређене врсте улагања из профита (у науку, културу, спорт, хуманитарне активности…).

Посебну пажњу треба обратити на пореску дисциплину, пописивање свих пореских обвезника који нису обухваћени до сада и строго кажњавање за неплаћање пореза, што се посебно односи на тајкуне и њихово пословање. Оваквим пореским реформама уводи се ред и дисциплина у пореску политику, боље попуњава државни буџет, уводи социјална димензија заштите најсиромашнијих, као и развојна димензија подршке покретању предузетничког духа и породичних фирми, док се кроз систем ослобођења од пореза помажу важне друштвене области попут науке, културе, спорта или милосрдних активности.

Уз пореску реформу као централну тачку политике Покрета Двери потребне су и пратеће реформске мере: задуживање искључиво у инвестиционе сврхе, подизање царинске заштите домаће робе, ефикасније правосуђе, ограничавање банкарских каматних стопа и удела странаца у власништву над банкама и медијима у Србији…

Истовремено, Покрет Двери не би дозволио распродају Србије, већ би кључна природна и привредна богатства била стављена у функцију развоја, о чему ће више бити речи у трећој тачки. Коначно, смањење плата и пензија је апсолутно неприхвативо, не само што додатно сиромаши грађане, већ и што смањује њихову куповну моћ, а самим тим гуши домаћу привредну активност. Рупа у буџету морала је да се крпи на друге начине: смањењем сувишне партијске администрације у државној управи, укидањем непотребних државних агенција, уштедама у јавним предузећима…

Економском логиком коју је употребила Влада Србије смањењем плата и пензија – најбоље решење за фискалну консолидацију државног буџета било би потпуно укидање плата и пензија. Влада Србије прибегла је овом штетном решењу зато што нема друге идеје или не сме да се суочи са правим проблемима и начинима потенцијалних уштеда.

ПОСАО

У више наврата Александар Вучић изјављивао је да је његова једина политика – економија, економија, економија… Не видимо резултате те његове политике, не видимо нова радна места, не видимо било какав помак у сфери приватног предузетништва, зато што не видимо да је држава на било који начин озбиљније стала иза домаћег привредника и пољопривредника…

Влада Србије и даље омогућава функционисање увозничког лобија и убијање домаће робе страном робом која је преплавила наше тржиште, и даље се држи курс динара који дестимулише извоз и опет иде на корист увозничком лобију, домаће банкарство је на издисају јер су директори из политичких странака власти уништили банкарске фондове, преливајући их у тајкунске и страначке џепове… Интересантно је да сви ти страначки пљачкаши државних фондова још увек нису приведени правди, што јасно говори да су све странке у то уплетене и да једни другима чувају леђа.

Трећа разлика између политике Владе и политике Двери јесте како доћи до нових радних места. За покретање домаће производње и посла уопште у Србији је неопходно оснивање домаће Развојне банке Србије, која би по повољним каматним стопама улагала искључиво у домаћу привреду и пољопривреду.

Да би грађани живели боље, потребно је масовно запошљавање, које је могуће искључиво ако се покрену нови пољопривредно-индустријски комбинати и задруге или велики инфраструктурни пројекти које би спроводиле домаће грађевинске компаније. Да би ово уопште било могуће, држава мора најпре да ограничи дивљање увозничког лобија. Затим Влада Србије мора да се одупре даљем задуживању које је условљено тиме да стране компаније добијају послове у Србији. Узимање кредита има смисла искључиво ако је у инвестиционе сврхе развоја домаће привреде и пољопривреде или за велике инфраструктурне радове које ће изводити домаћа грађевинска оператива.

Држава једноставно мора да стане иза домаћег привредника и пољопривредника, подижући постојеће или подржавајући стварање нових домаћих фирми. Једина пословна перспектива Србије налази се у малим породичним фирмама, реиндустријализацији у оним гранама у којима можемо бити конкурентни, а то су пре свега прехрамбена индустрија, грађевинарство и информационе технологије, као и у великим пољопривредно-индустријским комбинатима и сеоским задругама, који покривају цео ланац од производње, преко прераде до трговине основним животним намирницама. За ове потребе покретања производње, великих домаћих компанија и домаћих инвестиција држава може да уложи строго контролисану додатну емисију државног новца, који би тако постао замајац развоја и који би се окретао и враћао унутар државе.

Фото: Ненад Златановић

ПОРОДИЦА

Оно што није речено у изборној кампањи требало је да се нађе у експозеу за мандатара нове Владе Србије. У најдужем експозеу у политичкој историји Србије Александар Вучић је говорио о свему сем о најважнијој теми – породици. Ни помена о највећем државном проблему – демографској катастрофи, у којој смо између два пописа за девет година изгубили 400.000 становника.

Влада Србије нема Министарство за породицу нити било какву идеју како зауставити белу кугу. Да су на Вучићевом месту, Двери би ставиле породицу на прво место и читавим низом државних мера подржале рађање, младе брачне парове који не могу да реше стамбено питање, породице са више деце, самохране мајке и очеве, старачка домаћинства, повратнике на село који желе да се баве пољопривредом, породичне фирме и сеоске пољопривредне задруге…

Посебно бисмо били концентрисани на решавање проблема „самохранихˮ и презадужених породица. „Самохране породицеˮ, нов социјални феномен породица у којима ниједан члан није запослен, биле би помогнуте тиме што би им био омогућен привилегован статус при запошљавању једног члана. Презадужене породице, које више не могу да враћају своје банкарске кредите или плаћају комуналне услуге јер су људи остали без посла, биће – када се Двери буду питале и одлучивале – заштићене од стране државе доношењем Закона о заштити презадужених породица путем личног стечаја. Свака породица која западне у велике дугове имала би тако могућност новог финансијског почетка, држава би отписала део дугова, док би враћање остатка дугова било одложено за време када породица поново стане на ноге, а њени чланови нађу посао.

Овим законом посебно ће бити забрањено одузимање основне имовине (породичног дома) и основних средстава за живот презадужених породица од стране приватних извршитеља. Овде врло јасно и оштро разликујемо оне који имају и неће да сервисирају своје обавезе према држави, и оне који немају и не могу да плаћају јер су остали без посла. Са првима држава треба строго да поступа, натера их да измирују своје обавезе или их казни ако то не чине, а друге мора да заштити, јер беда, дугови и сиромаштво рађају бројне социјалне проблеме које морамо да предупредимо.

Породична политика је, дакле, четврта и најважнија разлика политике Покрета Двери и политике актуелне Владе Србије.

Из свега изнетог јасно је да је Покрет Двери изразита опозиција актуелној власти не само по питању великих националних и државних спољнополитичких тема већ и по конкретним питањима унутрашње политике, у којој Вучићева власт иде утабаним и катастрофалним путем свих влада после 5. октобра 2000.

Ми се, дакле, противимо политици Владе по питањима ЕУ, НАТО, Косова и Метохије, Срба у региону и расејању…, али и по кључним унутрашњим питањима правосуђа, пореске политике, привреде и породице. Зато је Покрет Двери не само директна опозиција владајућем режиму већ и јасна алтернатива која нуди конкретна решења нагомиланих проблема које ова власт не уме, не може или не сме да реши.

Аутор је члан Старешинства Покрета Двери 

Ознаке: Бошко Обрадовић, СНС, Српски покрет Двери