Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе

„КАО што је познато, Србија је војно неутрална земља и неће се приклањати ни једном војном савезу…“

Ово је фраза којом српски властодршци перманентно, по налогу и на платформи политике својих западних ментора, замајавају и лажу народ пуних осам година.

Од када је напредњачко-еспеесовска марионетска дружина преузела кормило српског Титаника, таква реторика је појачана таман у складу са завршном фазом незаустављивог државног и свенационалног бродолома.

Фраза која крије горку истину а то је, да је Србија већ дуго на коленима на војном плану. А бити војнички слаб и непорепознатљив, наводно неутралан, поготову у 21. веку (да ли нам пример Сирије нешто говори?), значи бити потпуно немоћан и препустити се вољи и циљевима непријатеља. И то управо гледамо кроз последњи чин бриселске драме, у којем нам западни „савезници“ саопштавају јасно и недвосмислено на којих ће нас тридесет пет преговарачких ватри пећи у поводу завршетка процеса отимања Косова и Метохије (без Газивода, подразумева се, како нам саопштава неумољиви премијер).

Да ли би се усудили да нам на понижавајући начин отимају јужну покрајину да смо остали војнички јаки, са снагама некадашње 3. Армије на ободима административне линије као и у оперативној дубини, и Косметским одредом доле, на терену? Уз то и у војном савезништву, рецимо, са Русијом?

Никада.

Такозвана војна неутралност Србије је лукава превара са тешким последицама по државу и народ, најмање по два основа – (1) као појам који не препознаје међународно право и (2) по свом садржају односно суштини која је карактерише.

Да се подсетимо, с краја 2007. године је донета „Резолуција Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“ (која је небројено пута погажена до сада), где у тачки 6. (и нигде више, ни у једном другом националном документу) дословно стоји:

„Због укупне улоге NATO-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је NATO „коначан орган” власти у „независном Косову”, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању.“

Дакле, шта је урадила тадашња Народна скупштина поводом усаглашеног предлога: Владе Србије (коју је предводио у то време др Војислав Коштуница) и председника Републике (у лику и делу Бориса Тадића)?

Констатовано је, након обелодањивања познатог плана Мартија Ахтисарија, да су нам главни противници у очувању Космета водеће чланице NATO и савез у целини, а затим је, истовремено, на крајње волшебан начин, и потпуно апсурдно уграђена тачка о тзв. војној неутралности, коју теорија и пракса међународних односа и права, једноставно, не познаје. На први поглед потпуно непотребно, међутим позадина приче је врло интересантна.

Уместо да се донесе одлука о моменталном изласку из NATO програма „Партнерство за мир“ и с тим у вези о удаљавању из сфере евроатлантског утицаја, да се ставе ад-акта до тада потписани споразуми са алијансом и њеним чланицама понаособ (посебно са САД), заустави процес тзв. реформи система одбране (потпуног уништења војног потенцијала Србије) и окрене се братској Русији и осталим традиционалним савезницима, затим (и посебно) инсистира на потпуној примени Резолуције СБ ОУН 1244 – повратку наших војно-полицијских снага на простор покрајине, Народна скупштина је одлучила (макар симболично и крајње траљаво) да демонстрира како нема намеру да Космет икада војнички брани.

У тренуцима када је и најнеобавештенијима било јасно шта нам спремају западни „пријатељи“.

Прогласити војну неутралност (такав појам је противан чак и здравом разуму) у односу на две стране, од којих једна нескривено отима део територије – а то је NATO, и оне друге која у међународној арени политички (и у готовости да и војно ако је позовемо) брани Космет у саставу Србије – Руска федерација (и остале слободне земље као што је Кина), недвосмислено потврђује шта се иза завесе желело постићи тзв. војном неутралношћу.

А желело се ништа друго до вешто и лукаво гурање под тепих трајне окренутости евроатлантском војном савезу и одбрана достигнутог нивоа „сарадње“, без намере да се било шта у вези са тим мења.

На страну чак и то што је било крајње неморално и непоштено одлуком о војној неутралности реторички потрпати све стране у исти кош и ставити их у једнаку раван.

Војну неутралност као појам и као суштину преваре, као тренутни излаз из непријатне ситуације, су нам подметнули управо NATO експерти који су владали (и даље владају) земљом Србијом.

Да ли је Србија од тада заиста војно неутрална? Да ли је тако нешто уопште могуће према међународном праву, посебно у 21. веку? Ко такав статус у свету признаје и препознаје и да ли обавезује? Има ли сличних примера у историји? Шта се желело постићи садржајем тачке 6. гореспоменуте Резолуције (тачка која још увек важи и непрестано се, на нашу трагедију, злоупотребљава) и шта се заиста намеравало сакрити?

Да ли је могуће бити војно неутралан а политички (дипломатски и међународноправно, уговорно) сврстан (а пут у ЕУ то јесте) и да ли су та два процеса, односно стања, одвојива кроз независне колосеке?

Јер, шта друго представља тврдоглаво срљање у ЕУ казамат као и политичко-војни тзв. партнерски односи са NATO, ако је потпуно јасно да те глобалистичке творевине, као две стране исте медаље, намећу чланицама и кандидатима за чланство, између осталог, заједничку безбедносну, одбрамбену и спољну политику?

И у складу са тим бројне обавезе. Потписани IPAP стадијум у оквиру програма ПзМ имплицитно потврђује да пут у ЕУ води преко NATO војних степеница. Обавезе које је Србија као кандидат за чланство, управо на безбедносно-одбрамбеном пољу до сада најпедантније и у целини извршавала.

И не само да је реч о политици (и млаћењу празне сламе) на разноразним форумима, конференцијама, семинарима, радионицама, на заједничким војним вежбама, у тзв. мировним и осталим мисијама, већ и о врло препознатљивој пракси и делању, које је усмерено зна се противу кога и зарад којих империјалистичких циљева.

Србија је средином те 2007. године у време обелодањивања Ахтисаријевог плана, завршила прву фазу војне „реформе“ тако што је, према плановима NATO и под непосредним руковођењем експерата тог савеза, практично демонтирала снажну војну силу, обимне капацитете и инфраструктуру, сводећи тако одбрамбени потенцијал на симболичну оружану армаду под потпуним утицајем евроатлантске солдатеске, чиме је неповратно угрожена властита одбрана, територијални суверенитет и независност.

И покрајину Косово и Метохију дефинитивно пустила низ воду. Или смо и даље у дилеми да је западним силама војни фактор у овом случају био небитан и не на првом месту?

Од 110 хиљада бораца у миру и око 450 хиљада у рату који нису поклекли за време агресије 99-те, за непуних шест година досманлијски „стручњаци“ су нас довели (на папиру) до 20-так и нешто хиљада људи у миру и укупно нешто око 70-так хиљада у ратним јединицама, чиме је стављена тачка на „и“. После снажних армија, корпуса, дивизија, које су нас красиле и браниле више од једног века, од јула 2007. године наш су „понос“ бригаде и батаљони. Јединице које и лаици могу избројати и постројити очас посла и које, осим што шире „мир“ по свету, ни за шта друго и не служе. А коштају више него она велика, доказана војска.

И чему чуђење што је незванично већ формирана војска „Косова“ под окриљем NATO-а? И не само да је заживела (јер никада ратна ОВК није ни распуштена), већ је опасан противник и за остатак југа Србије – од Куршумлије до Прешева. Ко ће их то зауставити? Подразумева се када дође време. А ту смо негде.

Да ли се Србија, након усвајања Резолуције о „одбрани“ Косова и Метохије одрекла евроатлантског пута, да ли је променила војни смер у складу са проглашеном тзв. војном неутралношћу, да ли је сторнирала до тада усвојене процедуре и стандарде евроатлантског војног савеза, да ли је одлучила да заустави даље војно саморазарање и да бар покуша да врати погашене оперативне саставе – корпусе и дивизије и да војно поново јача, да ли је ставила до знања да ће, тако „неутрална“ (оригиналније – неутралисана) војнички, када сазру услови (ево их коначно!) бранити Космет?

Да ли се бар захвалила чиновницима Алијансе, смештеним још од 2006. године усред зграде Министарства одбране, из састава „Војне канцеларије NATO за везу“ и упутила их, у складу са устаљеном светском дипломатском праксом, у Брисел и Напуљ, онамо, одакле су и дошли?

Наравно да ништа од тога српски властодршци нису урадили осим што су на пар година формално успорили раније планиране активности у склопу NATO програма „Партнерство за мир“. Дакле, из NATO обора се није изашло ни званично ни незванично. Нити су политички и војни односи (у нашем случају односи претпостављeни – потчињени) поремећени. Они су временом јачали, достизали свој пуни капацитет, да би доласком (довођењем) напредњачке камариле на власт, попримили обрисе наркоманске зависности.

Е, то је био онај прави (и једини) разлог за увођење на мала врата у теорију и тужну српску праксу, појма – војна неутралност. Како се Срби (и сви остали) не би досетили. И вук сит и овце на броју. И би тако – или нас догађаји након тога демантују и говоре нешто друго?

На крају да видимо у кратким цртама шта важеће међународно (ратно) право казује о неутралности.

И да поновимо – у међународним односима од 17. века, када је чувени холандски правник, писац и хуманиста, Хуго Гроцијус зачео „науку о међународном праву“, све до данашњих времена, није забележено да је икада постојала „војна неутралност“ неке државе која је истовремено била политички (или на друге начине) сврстана на једну, другу или неку трећу (ратујућу или потенцијално ратујућу) страну и у складу са тим поступала.

Овоме ваља додати, јер је од пресудне важности – међународно право (па тако и важећа Повеља ОУН као и бројне конвенције, декларације и протоколи) и не третира, односно не придаје посебан значај „неутралности“ као таквој у мирнодопским условима, већ се одредбе и тумачења односе на потенцијалне или ратне сукобе који су у току.

Постоје две врсте „неутралности“. Једна је „стална неутралност“ и она значи да је држава неутрална у актуелним оружаним сукобима, али и у свим будућим оружаним сукобима до којих тек може да дође у будућности (пример Швајцарске као једине државе у том статусу). Други врста неутралности је „привремена неутралност“ која означава неутралност државе у односу на неки конкретан оружани сукоб, који је у току. Овај статус је привремен и због тога што га држава може мењати у току оружаног сукоба (пример Италије у првом, и САД како у првом тако и у другом светском рату).

За статус неутралности, било „сталне“ или „привремене“, међународне норме су експлицитне – није довољно да држава сама прогласи своју неутралност, неопходно је да се са таквим опредељењем сагласе и остале државе-чланице међународне заједнице. Особито велике силе, сталне чланице Савета безбедности.

Има ли Србија било какав валидан докуменат и гаранције у вези са прокламованом војном (непостојећом) неутралношћу?

Међународним правом је регулисано, између осталог, да у сваком рату, поред страна у сукобу, неке државе ни на који начин не учествују у оружаним сукобима. Те државе се означавају као „неутралне државе“ и њихова права и обавезе су посебно уређени правилима међународног права. Дакле, не „војно неутралне“, већ „неутралне државе“, и не само војни већ и сви остали државни капацитети у пакету.

Међународно право углавном на негативан начин одређује садржај неутралности, прописујући шта све „неутрална држава“ не сме да чини државама које су у сукобу.

Неутрална држава не сме да допусти коришћење своје територије за регрутовање и опремање јединица оружаних снага било које стране у сукобу. Забрањени су прелаз трупа и транспорт муниције или других материјала за војне потребе ратујућих страна. Територија неутралне државе не може служити за смештај уређаја за комуникације ратујућих страна, нити се за такве комуникацције могу користити инсталације неутралне државе.

Неутрална држава је дужна да се уздржи од било какве врсте утицаја на било коју страну у сукобу. Она не сме ни да им помаже нити да им отежава положај. При томе она мора да се понаша према зараћеним странама на истоветан начин – оно што забрањује једној страни мора да забрани и другој, или, оно што једној допушта мора да допусти и другој.

И, како тумачити напред наведене одредбе међународног права кроз призму непостојеће војне (и државне) неутралности Србије, која је, да трагикомедија буде комплетна, „оплемењена“ веома чврстим (и обавезујућим) СОФА, IPAP и осталим политичко-војним споразумима са NATO савезом, као и уговорним „државним партнерством“ са америчком државом Охајом, и низом других тзв. европских и регионалних војних и безбедносних пронатовских „иницијатива“ и подсавеза, односно групација?

Где је у свему томе неутралност (особито војна као непостојећа категорија) ако се ствари посматрају из геополитичке визуре и у односу на остале стране у свету, на првом месту у односу на Русију?

Неколико вежби које смо извели са Оружаним снагама Руске Федерације и симболично учешће на војној паради у Москви (наспрам стотина војних активности са чланицама NATO), не сведоче о било каквој војној неутралности. Напротив. Посреди је уобичајена и минимална међуармијска пракса, која се регулише тзв. „годишњим плановима билатералне војне сарадње“. Такве активности, иначе, Војска Србије остварује са више десетина светских армија (мимо чланица NATO-а), оне су ствар старе војно-дипломатске и устаљене војне традиције у свету, па чак и престижа, и не прејудицирају ништа више од тога. А поготову не питања неутралности.

И шта ћемо као држава сврстана у евроатлантску заједницу (не неутрална, дакле) чинити, како ћемо се и када престројити на стварну неутралност, и како ћемо испунити важеће норме међународног права (а видели смо који је то корпус обавеза и дефинисаног понашања), у времену у којем је сасвим известан директан оружани сукоб између Русије (и њених искрених и поштених савезника као што су Сирија, Иран, Кина…) с једне и чланица NATO-а предвођених САД-ом и Великом Британијом (преко тзв. Исламске државе и особито Турске однедавно) са друге стране?

У коначном, у односу на шта смо (војно) неутрални? У односу на истину и лаж, правду и неправду?

Истина може бити само једна. И на тој страни је и правда. Наша тзв. неутралност је између лажи и истине. Подједнако. И то нам је за понос?

Онако како смо војно неутрални и у односу на обавезујућу војничку одбрану, тачније ослобађање Косова и Метохије. Бежали од тога или не, тај посао нас чека.

Коначно дођосмо до оне Пашићеве – нема нам спаса, али пропасти нећемо.

Само да дочекамо да им леђа видимо. А дочекаћемо.

Фонд стратешке културе