Прочитај ми чланак
Пре 25 година на Газиместану, приликом обележавања 600 година од Косовске битке, оснивач СПС-а и бивши председник Србије и СР Југославије одржао је запаљиви говор који га је устоличио за неприкосновеног вођу Срба.
Управо на Видовдан Слободан Милошевић се 1989. године устоличио као неприкосновени национални вођа и повео Србе у догађаје за које нису били нимало спремни. Милионска маса му је клицала на Газиместану, а вероватно би подржала било кога ко је на Видовдан те године стао испред њих и обећао им повратак националног идентитета.
Дана 28. јуна, на Видовдан, пре 25 година Слободан Милошевић се обратио присутнима на Косову Пољу, на 600. годишњицу Косовске битке. Његов говор на Газиместану неки аналитичари карактеришу као званични почетак српске националистичке кампање која је један од елемената југословенске кризе пар година после тога.
На митингу је Милошевић дефинитивно устоличен као српски вођа у очима својих противника и целог света. Позиву на свечаност се одазвао готово сав дипломатски кор, осим амбасадора САД Ворена Зимермана.
На Газиместану је био комплетан тадашњи политички врх земље: Слободан Милошевић, Борисав Јовић, Јанез Дрновшек, Анте Марковић, Иво Латин, Обрад Пиљак, Бранко Костић, Јанез Становник, Вељко Кадијевић. Одсутан је био др Стипе Шувар, члан Председништва СФРЈ из Хрватске.
Милошевић је поручио у овом говору на Газиместану, да су се тек сада, после пуних шест стотина година, српском народу отвориле очи и да су тек сада, под овим руководством, исправљене неправде које су у прошлости нанесене српском народу. Ово је био први од акцената говора који су поздрављени дугим аплаузом.
Други је уследио после Милошевићеве тврдње да Срби нису освајали и да нису експлоатисали друге, а трећи, најгромогласнији, пропратио је Милошевићев поклич:
– Шест векова касније, данас, опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Наша главна битка данас односи се на остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета. За брже и успешније приближавање цивилизацији у којој ће живети људи у21. веку. За ту нам је битку поготово потребно јунаштво.
Пре шест векова Србија је овде, на пољу Косову, бранила себе. Али је бранила и Европу. Она се тада налазила на њеном бедему који је штитио европску културу, религију, европско друштво у целини. Зато данас изгледа не само неправедно већ и неисторијски и сасвим апсурдно разговарати о припадности Србије Европи. Она је у њој непрекидно, данас као и пре. Разуме се, на свој начин. Али такав који је у историјском смислу није никад лишио достојанства. У том духу ми данас настојимо да градимо друштво – богато и демократско. И да тако допринесемо просперитету своје лепе, и у овом тренутку неправедно напаћене земље. Али и да тако допринесемо напорима свих прогресивних људи нашег доба, које они чине за један нови, лепши свет.
Нека вечно живи успомена на косовско јунаштво!
Нека живи Србија!
Нека живи Југославија!
Нека живи мир и братство међу народима!
Иако су новине забележиле да је прослави на Газиместану, поред неколико стотина исељеника са свих континената, присуствовало око 50 дипломатских представника, прећутале су да су амбасадори западних земаља одбили да присуствују, многи су прославу видели као манифестацију прегрејаног српског национализма.
Због недоласка најжешће је кажњен амерички амбасадор Ворен Зимерман: Милошевић је девет месеци одбијао да га прими у званичну аудијенцију.
Националистичке бирократије унутар осталих република су се понеле предвидљиво. Искористивши Милошевићеве акције као коначни доказ да опстанак заједничке државе није могућ отворено су кренуле у заговарање сецесије. Српско руководство је чинило се држала најјаче карте у својим рукама. Србија је била највећа република и преузела је контролу над армијом. Српска бирократија је имала јако добре везе са многим империјалистичким силама које су иницијално биле скептичне према растурању заједничке државе и на сав глас хвалиле Милошевића због тржишних реформи које је спроводио.
Уз то Београд је рачунао на српско становништво у другим републикама које би природно било против отцепљења. Српска бирократија је тако била у позицији да заговара опстанак заједничке државе у којој би имала доминантну позицију. Слабије бирократије у мањим републикама нису имале избора него да потраже заштитнике у другим империјалистичким силама и крену одлучно ка независним државама у којима би биле слободне да се на миру излегу у локалне буржоазије ослобођене од јаке конкуренције.
Тако да, док је ојачавао позицију Србије унутар федерације, Милошевић је симултано могао себи приуштити позивање на очување уједињене Југославије, презентујући себе српској радничкој класи као јединог чувара „социјалистичких вредности“ насупрот сецесионистичких вођа у другим републикама и отворено реакционарне прочетничке и прокапиталистичке опозиције унутар Србије.
Од стране просечног српског радника, Милошевић је био у том тренутку доживљаван као умерена струја која је покушавала да на неки начин сачува Титову Југославију и основна достигнућа планске економије.
На Видовдан 1989. године, у 5000 аутобуса, 50 редовних и ванредних возова и неколико десетина хиљада аутомобила на један скуп дошао је до тада незапамћен број људи. Различите су процене колико их је било, а крећу се од 700 хиљада до 2 милиона.
(Телеграф)
