Прочитај ми чланакСпиридон Сфетас, професор балканске историје у Солуну, пише за "Новости", на 150. годишњицу првог савеза Атине и Београда.
Грчка и Србија биле су прве слободне државе на Балкану на почецима 19. века, Грчка као независна држава од 1832, Србија као аутономна управа. Није, међутим, постигнуто национално уједињење, јер су неослобођени Срби и Грци остали изван граница грчке и српске државе. Да би прошириле границе слободе, две државе су још 1844. имале визију ослобођења поробљених. У грчком случају реч је о „Великој идеји“, а у српском о „Начертанију“, које је било један изузетан програм националне политике и остало државна тајна још много година.
Спиридон Сфетас, професор балканске историје у Солуну
Под утицајем италијанског уједињења (1860), кнез Михаило Обреновић је тежио независности и проширењу Србије кроз балканско савезништво и рат против Османског царства уз помоћ Русије. Грчка као независна држава заузимала је централно место у његовој спољној политици. Први покушај склапања савеза десио се већ 1861. године, али није успео због територијалних питања. Проблем је био још увек недефинисано географско подручје Македоније, на коме је, према српским изворима, живело три милиона Словена.
Када је 1867. устанак на Криту био на врхунцу и могућност грчко-турског рата очигледна, министар спољних послова Харилаос Трикупис поново је покренуо питање грчко-српског савеза. После интензивних грчко-српских преговора, 26. августа 1867, у аустријском бањском месту Феслау, потписан је Уговор о савезу, а потписници су били Петрос Занос и Аврам Петронијевић. Споразум је предвиђао заједнички рат против Османске империје за ослобођење свих балканских хришћана под слоганом „Балкан балканским народима“. Ако би ово било немогуће, онда се предвиђала анексија Епира, Тесалије и Крита Грчкој и Босне и Херцеговине Србији.
У случају потпуне победе против турске империје, предвиђало се потписивање једног специјалног уговора, о вољи других народа да ли ће се придружити грчкој или српској држави, или ће пак формирати суверене државе у оквиру једне конфедерације. Била је то формула да би се превазишао проблем Македоније. Ратне операције требало је да почну у марту 1868. године. У фебруару 1868. потписан је војни уговор који је предвиђао почетак рата са учешћем устаничких група и мобилизацију албанских племена Малисори и бугарских револуционара на страни Србије и Грчке.
Балкански савез није имао успеха из неколико разлога. Наиме, ни Грчка ни Србија нису биле спремне за рат. Српска војска, састављена од сељака, још увек није имала ни савремену обуку ни опрему и била је на нивоу народне војске, предвиђене за герилски рат. За грчку војску од 5.000 мушкараца, било је немогуће да се у року од неколико месеци повећа на 30.000. Из тог разлога је краљ Ђорђе Први затражио одлагање ратних операција до септембра 1868.
Са друге стране, османска војска се, кроз танзиматске реформе, била реорганизовала, а све велике силе, изузев Русије, биле су верне доктрини интегритета Османског царства и нису биле наклоњене ратним операцијама на Балкану. Такође, кнез Михаило Обреновић, будући свестан тешкоћа, поверовао је обећањима министра спољних послова Аустроугарске Андрашија да ће Србија уз помоћ Беча добити један део Босне и Херцеговине. Познато је да је Аустроугарска после 1866. планирала анексију Босне и Херцеговине. После убиства кнеза Михаила, у јуну 1868, питање балканског савеза изгубило је значај.
Иако први грчко-српски савез није дао резултате, његов унутрашњи смисао је био тај да су Грчка и Србија кроз цео 19. век за циљ имали успостављање заједничке границе, која је поново успостављена Другим балканским ратом и формирањем, сада функционалног, грчко-српског савеза 1. јуна 1913. Основни параметар грчке балканске политике у међуратном периоду био је одржавање осовине Атина – Београд као фактора стабилности на Балкану. И у Титовој Југославији, упркос препрекама које је изазивало питање Македоније у грчко-југословенским односима за време комунизма (1944-1991), осовина Атина – Београд и моравско-вардарска долина, осим економске димензије, функционисала је као јединствен геостратешки одбрамбени простор против стварне или имагинарне совјетске опасности.
У Дданашњим околностима, осовина Атина – Београд може да функционише кроз економску сарадњу, билатералну сарадњу у енергетском сектору, али и кроз заједничку борбу против идеје „велике Албаније“ и сузбијање турске политике неоосманизма. Услов је да БЈРМ нормализује односе са суседима, да напусти кич архаичног национализма, а да, заузврат, суседне хришћанске државе гарантују територијални интегритет ове крхке државе.
