Прочитај ми чланакИсторију српске престонице обележиле су приче о ексцентричним иноваторима, чудним споменицима, легалној проституцији и јединственим људима.
Фото: Н.С.
Историју српске престонице обележиле су приче о ексцентричним иноваторима, чудним споменицима, легалној проституцији и јединственим људима.
1. Први Србин који је полетео као птица
Манојло Шваба је 1841. направио крила од платна и прућа и скочио са Ðумрукане. Крилима је замахнуо двапут, а онда пао у дубоки снег
У Србији су четрдесетих година 19. века политичким противницима власти одсецале главу и набијале је на коље уз пут, за опомену… Пошту су преносили коњаници „татари“, прелазећи пут од Београда до Цариграда за десет дана, а у главном граду није било ниједног уличног фењера. Такво је време било.
Калфин подвиг
И у таквом времену, таквим околностима, Београд се 1841. уписао у светску историју летења, пише у својој књизи „Век авијације“ Чеда Јањић.
Захваљујући записнику о саслушању у Управитељству вароши, која је случај третирала као „озбиљно нарушавање реда и дисциплине“, а који је сачуван у Историјском архиву Београда, ми данас с приличном поузданошћу можемо да реконструишемо поменути случај. У средишту збивања – и у светској историји авијације! – нашао се извесни Манојло, калфа у ковачкој радњи неког Антанаса Тихова. Манојлово презиме, нажалост, није сачувано, али је остало запамћено да је имао надимак Шваба, јер је дошао „из прека“, са војвођанске стране Саве, из тадашње Аустрије.
Новине су тада биле реткост и у Европи, а камоли Србији, а другог начина да се сазна шта се дешава у белом свету није било осим непоузданих прича путника, па је врло вероватно да се Манојло у свом науму није угледао ни на кога до на птице. Он је, наиме, одлучио да себи направи крила и полети!
Свестан да је претежак да се подигне са земље, Манојло је одлучио да се на лет отисне са звоника Саборне цркве, чија је градња тих дана била управо довршена. Међутим, с великим крилима од платна и прућа није могао да прође незапажен од општинског стражара, који га је без премишљања отерао из црквеног дворишта. Манојло је тада одлучио да се преко Саве – то му је била мета – отисне са крова Ђумрукане. У то време Сава је била граница између Аустрије и Србије, и на њеној обали била је подигнута царинарница, зграда у којој је плаћана царина, ђумрук. Ђумрукана је била чврста и велика зграда на спрат, а срушена је у савезничком, ускршњем бомбардовању Београда 1944.
Елем, Манојло се са својом скаламеријом попео на кров Ђумрукане, скочио, махнуо крилима једном, двапут, у записнику пише да је „заклепетао крилима која су била као у слепог миша“- и пао.
Само дубоком снегу који је те зиме оковао Београд има да захвали што се није нашао и на списку првих жртава авијације. Угруваног су га одвели на ислеђење у Управитељство вароши… Остало је историја.
Од Ота до браће Рајт
Тек равно педесет година касније Немцу Оту фон Лилијенталу успело је оно што није Манојлу – прелетео је 15 метара с крилима на леђима. Истина, она су му служила да клизи кроз ваздух… Овај утемељитељ једриличарства, упорним радом и усавршавањем својих летелица, успео је пет година касније да прелети и растојање од 250 метара. А онда је једном пао са висине од 15 метара и сломио врат.
Шездесет две године после Манојловог скока са Ђумрукане, браћа Орвил и Вилбур Рајт, са плаже Кити хок у Северној Каролини, у САД, винула су се авионом у небо. Њихов лет трајао је 12 секунди и био дуг 37 метара. Да су кренули са Ђумрукане, ни они не би прелетели Саву…
2. Како „гледати своја посла“
Због живописног Моше Аврама, Београђани су се од политичких збивања ограђивали изјавом: „Ја продајем амрели“
Све док се средином прошлог века није уобичајио израз „Нисам одавде“, Београђани би се од политичких збивања ограђивали изјавом: „Ја продајем амрели“. Одатле и назив за човека који гледа само своја посла – „стари амрелџија“.
Од свадбених до поповских
Порекло овог израза дугујемо живописној појави Моше Аврама, званог Маца, „Србина Мојсијеве вере“, како се представљао. У престоницу је дошао из Ниша и на спрату зграде на углу Васине и Змај Јовине отворио радионицу за израду кишобрана и сунцобрана. Милан Јовановић Стојимировић бележи Мацин асортиман: „Израђивао је све врсте амрела, почевши од најобичнијих до оних великих који се разапињу пред кафанама, или које вуку са собом геометри. Лиферовао је женске сунцобране у свим бојама, па чак и оне ‚свадбене‘, који су били од беле чипке.
Правио је и плаве сељачке амреле, оне с јаким штапом – да би могли послужити и за евентуално обрачунавање, а имао је на лагеру и ‚поповске‘ кишобране. Не треба заборавити да су све до 1914. попови, старија и пунија господа, као и многи који су се бојали срчане капи, носили сунцобране, јер су им то и лекари препоручивали као предохрану од сунчанице.“
Моша Аврам, звани Маца, био је један од пионира маркетинга у Београду. Штампао је плакате са сугестивном поруком: „Амрели штите човека од влаге и назеба, они чувају одело и сам углед човека, јер нико не изгледа добро кад покисне; најзад, сваки Србин и домаћин човек треба да носи амрел да не би изгледао као адраповац!“ Кафеџијама и берберима по целој Србији поклањао је, да каче по радњама, урамљене слике цвећа и мачића с потписом Прва српска фабрика амрела „Маца“. Живео је и радио у складу с мотом да „човек може ићи и без доњег рубља, јер се то не види, али не и без амрела, јер се то види“.
Мајски преврат
На размеђи два века Србија је била у политичким превирањима. Прво је краљ Милан после неуспешног атентата на Ивањдан 1899. похапсио све своје политичке противнике, а онда се његов син краљ Александар оженио Драгом Машин, што је изазвало бес официра. Моша Аврам Маца, иначе радо виђен у сваком друштву, вешто је и доследно избегавао сваки разговор о политици.
И зато се, кад му је у јутро 29. маја 1903. сусед шапнуо да не отвара радњу јер су официри убили краља и краљицу, није обазирао.
„Гледај ти свој посао, ја ништа нећу да знам“, рекао му је.
„Море, Мошо, ја не терам комедију, одиста су убили краља“, убеђивао га је комшија.
„Ама, човече, остави ме на миру, лепо ти кажем, ја продајем амрели“, викнуо је Моша Аврам Маца и бесно подигао решетку.
Власник Прве српске фабрика амрела „Маца“ умро је 1921.
![џ]()
3. Споменик свињи
Сима Николић је 1929. наручио изградњу вишеспратнице, а на њен врх постављена је камена свињска глава. Тиме се одужио животињи од које се обогатио
У Београду, у центру града, подигнут је споменик свињи. Улога ове домаће животиње у историји Србије већа је него што се обично мисли. Пре устанка 1804, рецимо, сви су Срби у Београдском пашалуку били подједнако сиромашни. Одреда су сви били сељаци, а само мали део бавио се трговином свињама. Они су имали паре, и они су представљали „елиту“, јер су због посла путовали до Аустрије, дакле „видели су свет“. Стога су баш они организовали устанак.
Лаке за гајење
Најважнија грана привреде у Србији у доба кнеза Милоша било је сточарство, а највише су гајене свиње. Оне су биле, како наводи Вук Караџић, „прави и највећи ужитак народни; једно што их је због шума ласно запатити и држати, а друго, што се у свако доба године могу продати“. А Мита Петровић у расправи „Финансије и установе“ из 1897. бележи: „И најсиромашнији сељак имао је по неколико брава свиња. Непрегледне шуме давале су обилато жира за њих, те су одгајиване готово без икаквих трошкова и великих тешкоћа.“
У Београду се за неуљудног човека говорило да је „неваспитан као да је живео у Караматиним оборима“. Карамате су били Цинцари који су у Земун дошли средином 18. века.
У првој половини 19. века трговци свињама представљали су заметак грађанске класе у Србији, а овај посао неке породице учинио је веома богатим. У Београду се тако за неуљудног човека говорило да је „неваспитан као да је живео у Караматиним оборима“. Карамате су били Цинцари који су у Земун дошли средином 18. века. Они су у Србији, окупираној од Турака, повољно куповали мршаве свиње, хранили их у оборима у Бежанији крај Земуна и тако угојене терали у Мађарску и Аустрију, али и у Италију. Колико су били богати, сведочи и податак да је у њиховој кући преноћио и аустријски цар Јосиф ИИ у време рата с Турском 1788. Данас се једна улица у Земуну зове по њима.
Браћа Ђорђе и Наум Атанасијевић населили су се у младеновачком крају на измаку 19. века и, пошто им је трговина свињама добро ишла, 1893. откупили су земљу поред Луга за свињске оборе. За свиње им је била потребна вода, па су 1898. почели да буше артешке бунаре. Воду су нашли тек на дубини од 270 метара, али била је неупотебљива за напајање стоке – топла и слана. Трговачки дух браће Атанасијевић нагнао их је да узорак пошаљу на анализу, па се испоставило да је у питању лековита минерална вода, по својствима најсличнија водама немачких бања Емс и Селтерс.
Флаширање ове воде одобрено је 1906. и она је са етикетом на којој је писало „Српски селтерс“ продавана у целој Европи. Претпоставља се да је, захваљујући води „селтерс“, зачета и прва керамичка индустрија у Младеновцу, пошто је вода најпре пакована у чутуре од керамике.
Симбол на врху
Одакле је у Београд дошао и како је трговину свињама отпочео Сима Николић, није познато. Зна се само да му је добро ишло, и да је 1929. од познатог архитекте Фрање Урбана наручио планове за вишеспратницу. Девет година касније – о томе сведочи број на улазу – на углу данашњих улица Светогорске и Таковске никла је лепа зграда, на чији је врх постављена камена свињска глава! Сима Николић одужио се животињи захваљујући којој се обогатио.
4. Блудничење у присуству власти
У Београду је проституција дуго била легална, а сваког уторка и петка жандарми су продавачице љубави водили на лекарски преглед
Престоница Србије некад је поносно стајала раме уз раме с Паризом, Бечом, Будимпештом, јер је и у њој, као у осталим светским метрополама, проституција била легална. Прве илегалне јавне куће у Београду раде тек од треће деценије 19. века, а највећа и најпознатија била је она у хану, односно преноћишту у згради која и данас постоји као Манакова кућа.
Крај легалној проституцији донела је Шестојануарска диктатура Александра Карађорђевића 1929. Али освета је стигла релативно брзо: пошто је укинут здравствени надзор бордела, венеричне болести су букнуле. Од 241 проститутке ухапшене у једној рацији, њих 68 имало је сифилис, а 16 трипер.
Уз блуд су ишле и венеричне болести, па је власт закључила да је једини начин да се оне сузбију стављање проституције под лекарску контролу. Министарство унутрашњих дела стога је 10. децембра 1871. упутило свим нижим органима власти акт под насловом „Јавни рад блуда и блудионица“, којим је ово питање регулисано. Нови бизнис је процветао, а у Београду му је седиште било на Савамали – због лађара, и на Дорћолу – за грађанство. Овде су бордели били груписани у Видинској улици (данашње Џорџа Вашингтона и Душанова), која је због њих била на тако лошем гласу да су Београђани сматрали непристојним и њено помињање, а ако су баш морали, говорили су: „С опроштењем, Видинска улица…“
Легализација је продавачице љубави обавезивала на редовне здравствене контроле, па је годинама саставни део београдског фолклора представљала сцена која се понављала сваког уторка и петка: колона упадљиво нашминканих дама у китњастим тоалетама у пратњи жандарма одлази на лекарски преглед, а главе држе високо и не обраћају пажњу на погрде које им добацују „исправне грађанке“. Главни градски венеролог био је др Воја Кујунџић, живописна личност обимног дела: између осталог, иницијатор је градње крематоријума, организатор зидања масонског храма, аутор расправа о радничким становима… и студије о проституцији.
Њему дугујемо опис „завода љубави“, како су Београђани звали борделе: „Били су заводи љубави за свачији укус и џеп – од оних најјевтинијих у сваком погледу па до оних најскупљих (…) Кад су на Дорћолу Ђока Софијанац или Ранко отворили свој нови бордел, то је радознали београдски свет похрлио са свих страна као на какво до тада невиђено чудо; све је ишло да види куплерај саграђен по јевропејској моди. Причало се да је то елеганција и лепота, ноћу осветљена са свих страна многим електричним жаруљама.“ Било је, наравно, и даље проституције и у „сивој зони“.
То је сузбијала полиција, а Управа града потрудила се да сузи простор за изврдавање закона. Актом „Држање женскиња у стану“ прописано је: „Ко хоће да држи женскиње у стану млађе од тридесет година, мора за то имати одобрење Одељења јавне безбедности Управе града. Ово одобрење ће се издавати само брачним паровима и женскињу доброг владања, никако нежењеним или удовицама.“
Крај легалној проституцији донела је Шестојануарска диктатура Александра Карађорђевића 1929, кад је укинута с многим другим слободама и правима. Али освета је стигла брзо: пошто је укинут здравствени надзор бордела, венеричне болести су букнуле. Од 241 проститутке ухапшене у једној рацији, њих 68 имало је сифилис, а 16 трипер. У Београду је 1935. била проглашена епидемија тих болести.
5. Време смрти и разоноде
У ослобађању Београда посебан значај имало је освајање Палате Албанија и истицање тробојке с петокраком на њеном врху
У бици за Београд у октобру 1944. учествовало је 40.000-50.000 партизана, око 30.000 црвеноармејаца и 40.000-60.000 немачких војника. Погинуло је 2.953 бораца НОВЈ и 976 црвеноармејаца…
Борбе за сваки спрат
Борбе су вођене за сваку зграду, а некад се напредовање између два кућна броја мерило данима. Посебан значај имало је освајање Палате Албанија и истицање тробојке с петокраком на њеном врху, јер је тада са своја 53 метра и 13 спратова била највиша зграда у Београду, видљива са свих страна.
Увече 19. октобра Албанија се нашла на мети пушчане паљбе Прве пролетерске бригаде из Коларчеве и у унакрсној ватри совјетских тенкова с Трга републике и са Теразија, који су гађали митраљеска гнезда у згради. Користећи њихову ватрену заштиту, кроз улаз из Кнез Михаилове у зграду су упала четири борца Осме црногорске бригаде: командир 2. чете Момо Јокић, десетари Милан Божовић и Млађо Цимбаљевић и пушкомитраљезац Миладин Петровић. Овај последњи у недрима је носио заставу, решен да се пробије на врх зграде. Мало касније из Коларчеве је у Палату Албанија ушла једна бројнија партизанска група.
Навешћемо три сведочења учесника борби:
„Догађало се да се наши борци налазе на петом или на трећем спрату зграде, а Нијемци на другом или на четвртом спрату. За ликвидацију појединих дијелова зграде борци су пијуцима пробијали међузидове, убацујући ручне бомбе кроз направљене рупе.“
Према сведочењу Миодрага Мирковића, пуковника ЈНА, на тек ослобођеној Славији партизанима је пришла девојка коју никад раније нису видели и пружила им заставу с петокраком коју је сашила. „Ставите је на Албанију, другови!“, рекла им је. Миладин Петровић узео је заставу из њених руку и пошао на задатак који је врло лако могао да га кошта главе.
„Нијемци се жилаво бране, собу по собу, спрат по спрат. На улазу, поред лифта који не ради, леже два мртва Нијемца, а на степеништу, ослоњен на гелендер, још један. Свуда гомила чаура и трагови борбе. Негдје између трећег и четвртог спрата борци ме опомињу да има још Нијемаца који, скривени, пуцају у леђа наших бораца. Тако су из просторија на трећем спрату, које гледају према Коларчевој, изненадили наше другове: тројицу су убили, а четвртог ранили. На четвртом су се из једне просторије појавили њемачки пушкомитраљезац и његов помоћник. Предали су се.“
„Немци су нападали кроз оба улаза. Настала је огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Преко немачких лешева, степеништем су грабиле борбене групе 2. чете ка равном крову зграде, на којој су ликвидирали последњу немачку посаду, која је упорно бранила високу зграду.“ Миладин Петровић могао је да истакне заставу коју је носио и да обзнани долазак слободе Београду. Погинуо је неколико седмица касније, 8. децембра исте те године, на Сремском фронту, а о његовом подвигу сведочи скромна камена плоча на неупадљивом месту у улазу у „Албанију“.
Девојка с поруком
Ова прича, међутим, почела је неколико дана пре него што је заузета Албанија. Према сведочењу Миодрага Мирковића, пуковника ЈНА и борца Осме црногорске бригаде, на тек ослобођеној Славији партизанима је пришла девојка коју никад раније нису видели и пружила им заставу с петокраком коју је сашила.
„Ставите је на Албанију, другови!“, рекла им је. Миладин Петровић, деветнаестогодишњак из околине Лајковца, узео је заставу из њених руку и пошао на задатак који је врло лако могао да га кошта главе. Такво је време било…
6. Мумија у Србији
Павле Риђички је купио посмртне остатке у Египту, али они су пропадали по депоима
Павле Риђички рођен је 1804. у Мокрину. Био је правник, индустријалац и аустроугарски племић. У браку није имао децу, па је посинио Корнелија Станковића, доцнијег композитора. Риђички је био добротвор, али и светски путник и путописац. Са својих путовања извештаје је објављивао у тадашњој штампи.
Поклон за народ
На Блиском истоку је 1888. купио мумију у дрвеном ковчегу и послао је у Београд. Риђички, који је тада имао 82 године, у писму Народном музеју каже: „Узимам слободу послати Вам мумију, коју сам купио у Луксору у Горњем Египту, не за себе, него за српски народ. Примите овај мали дарак, који сам из родољубиве намере понео из далеке земље.“ Мумија је те 1888. била изложена, а онда су дошли ратови, Први и Други светски, експонати су склањани, сељени… Ковчег с мумијом чамио је у депоу, док осамдесетих није позајмљен Галерији умјетности несврстаних „Јосип Броз Тито“ у Титограду.
Мумија је и тамо била у депоу… Можда би се још вукла по подрумима да др Бранислав Анђелковић, тада млади археолог, крајем осамдесетих сасвим случајно није у Архиву Србије наишао на податке о мумији. Заинтригиран чињеницом да му тако вредан предмет током студија нико није помињао, наставио је истраживање и ушао јој у траг. На његову иницијативу, затражено је враћање, и 1993. др Анђелковић је први пут, носећи хируршку маску и рукавице, отворио дрвени ковчег. Нашао је главу, труп и ноге у прашини, а уз мумију стару 2.300 година били су и комадићи стакла, динар из 1953. и руска копејка из 1972, опушак „мораве“ без филтера и неколико старих улазница за музеј!
Године рада дале су резултате – дешифровањем хијероглифа установљено је да се балсамовани Египћанин звао Несмин, што значи „онај који припада богу Мину“, да је био свештеник у храму бога плодности Мина, као и сви мушки чланови његове породице. Сазнало се да му је отац био Унефер, мајка Чаи-Хатор-Иму, деда Џед-Хор, а откривено је чак и да му је и мајка Ухрамју свирала на жичаном инструменту систруму.
Специјална витрина
Али најзначајније откриће др Бранислава Анђелковића био је папирус нађен под левом мишком покојника, с текстом из „Књиге мртвих“. Покојници су у Египту, наиме, сахрањивани са збирком химни, враџбина и упутстава помоћу којих су савладавали тешкоће у загробном животу. Такви папируси су налажени и раније, али никад на свету нису нађени заједно мумија и „Књига мртвих“ која јој припада! „Београдска мумија“ је по томе јединствен пример у свету!
За размотавање осетљивог папируса, старог 23 века, и његово дешифровање неопходна су средства којих – нема! Једва су 2012, и то после акције коју је на своју руку спровео др Анђелковић – као да је једино њему било стало! – нађене паре за специјалну витрину у којој мумија може да буде показана јавности…
7. београдски мит
О др Веселину Савићу се испредају легенде, па ће све теже бити разлучити шта је истина, а шта мит
Име неуропсихијатра др Веселина Савића не налази се у енциклопедијама. О њему се, међутим, у Београду испредају легенде, и све ће теже бити разлучити шта је у њима истина, а шта мит…
Чирокана и мокрење
Истина, поуздано се зна како је изгледао и како се облачио: увек у раскопчаном џемперу преко кариране кошуље и у панталонама пумпарицама изнад свилених доколеница, с фризуром коју су под називом чирокана доцније прославили панкери. Свакако је био ексцентрик: тресао је пиксле преко ограде терасе, а понекад и мокрио са ње. Малу нужду вршио је и у парку, а кад би наишао неки познаник, без зазора би се с њим руковао другом руком. Псовао је у свакој прилици.
Стан др Савића на Врачару седамдесетих и осамдесетих година био је место окупљања опозиционог крема. Редовни гости били су Вук и Даница Драшковић, Драгољуб Мићуновић, Матија Бећковић, Клара Мандић, Добрица Ћосић, филозоф Љубомир Тадић, отац бившег председника Бориса Тадића…
Бројни сведоци тврде да је једном код Савића дошао Жарко Броз, Титов син.
„Зове те Стари, боли га глава, не осећа се добро!“, пренео је Маршалову поруку.
„Боли га глава? И треба да га боли! Је.е ми се што га боли…“, одговорио је Савић.
Стан др Савића на Врачару седамдесетих и осамдесетих година био је место окупљања опозиционог крема. Редовни гости били су Вук и Даница Драшковић, Драгољуб Мићуновић, Матија Бећковић, Добрица Ћосић, филозоф Љубомир Тадић, отац Бориса Тадића. Др Савић приређивао је за госте сеансе призивања духова. Према неким подацима, извесно време улогу домаћина у Савићевом дому имао је пензионисани свештеник Јеленко. Часопис Република наводи да је доктор Јеленку, кад се на овог наљутио патријарх Герман, дао лекарско уверење на основу којег се свештеник пензионисао и умакао Германовом гневу… Јеленко је доцније, под монашким именом Филарет, постао владика милешевски. Др Савића с нежношћу се у својим мемоарима сећа Оливера Катарина, а Вук Драшковић о њему је написао роман „Арон“.
На интернету се може наћи и податак да су амерички шпијуни задужени за социјалистичке земље Едвард Рудек и Патрик Монро о др Веселину Савићу писали у књизи „Теорија српске завере“. Овај двојац тврди да су Американци панично трагали за особом коју би промовисали у лидера који ће Србе у миру превести из комунизма у капитализам. На крају, одабрали су извесног банкара Слободана Милошевића, на сугестију човека и стручњака коме су веровали – др Веселина Савића.
Сумњиве тврдње
Извесну сумњу у аутентичност овог казивања баца чињеница да се Рудек и Монро и њихова књига нигде не помињу на енглеском језику! Има озбиљних извора који тврде да су измишљени у Београду, а као аутори мистификације једни помињу Миломира Марића, а други Исидору Бјелицу.
Веселин Савић умро је у време предизборне тишине уочи првих председничких избора, у децембру 1990. Поменути Миломир Марић овом сигурном податку додаје: „… А његови пацијенти су кренули у освајање власти“.
