Прочитај ми чланакБеоград -- Данас се навршава 27 година од деветомартовских демонстрација у Београду. Лидер СПО Вук Драшковић каже да млади данас о томе готово да не знају ништа.
Као и 5. октобар 2000, и деветомартовске демонстрације из 1991. године остале су само тиха успомена.
Девети март постао је симбол борбе и грађанског отпора, а Драшковић, чији је СПО чувене демонстрације и организовао, наводи да се 9. март данас прекрива заборавом и неистинама.
„Тога дана у Београду смо демонстрирали против ‘медијских бастиља’ које су мржњом и неистинама тровале милионе људи и чинили их слепим да виде куд то Србију и цео српски народ у тадашњој Југославији воде председник Србије, његова партија, комунистички генерали, удбаши, мафијаши и многи још који су себе називали елитом нације. На нас је, због тога, ударила сва полицијска сила, а увече и армијски тенкови“, сећа се Драшковић.
Према његовим речима, „9. март трајао је скоро целу деценију и многи су изгубили и живот у тој борби“.
„Злочин на Ибарској магистрали, ликвидације Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, Пеђе Старчевића, Небојше Симеуновића и десетина њих још, трајна су сведочанства о државном тероризму“, навео је Драшковић у изјави.
О 9. марту се говори све мање, млади о томе данас готово да ништа и не знају, а Драшковић каже да се “пише лажна историја о збивањима трагичних деведесетих година“.
Демонстрације 9. марта су на улице извеле око 100.000 људи, по граду је размештено више од 10.000 полицајаца, а београдски асфалт су газили и војни тенкови. Жестоки сукоби су однели два живота, а девети март се „прелио“ у „плишану револуцију“ и донео прве победе против Слободана Милошевића.
Ипак, за рушење његовог режима није било снаге и било је потребно још скоро целих десет година.
Излазак грађана на улице организовао је Српски покрет обнове, чији је лидер Вук Драшковић 16. фебруара 1991. прогласом позвао на демонстрације „9. марта, тачно у подне, на Тргу републике“ због хушкачког извештавања ТВ Београд, која је тада први пут прозвана ТВ Бастиљом.
Директан повод за позив да „ТВ Бастиља мора пасти“ био је државни коментар који је прочитао уредник Славко Будихна, у коме се наводи да СПО сарађује са проусташким и профашистичким режимом у Хрватској, „што је супротно виталним, историјским интересима српског народа“.
Главни захтеви демонстрација били су смене директора РТС Душана Митевића и још четворице уредника – Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Кривеца и Сергеја Шестакова.Милошевићев режим није желео да дозволи демонстрације, па је полиција блокирала прилазе Тргу и од јутра почела да потискује демонстранте, користећи палице, сузавац и водене топове.
Лидери опозиције су се пред налетом полиције склонили у Народно позориште, а са терасе тог здања Драшковић је демонстрантима издао команду „Јуриш!“
Тада су почели жестоки, вишечасовни сукоби на улицама Београда.
У хаосу су погинули матурант Бранивој Милиновић (18) и полицајац Недељко Косовић (54). Милиновић је код „Лондона“ погођен из ватреног оружја када је полиција отворила ватру ка групи демонстраната, док је Косовић страдао бежећи од демонстраната после пада са висине од пет метара код „Београђанке“.
Центар града био је опустошен, а у сукобима демонстраната и полиције је повређено је 114 особа – 58 полицајаца и 86 грађана, а ухапшено је 158 људи, међу којима и Драшковић.
Тог дана је полиција насилно забранила рад Радија Б92 и цензурисала Телевизију Студио Б. Милошевићев захтев за забрану због „пристрасног извештавања и узнемиравања јавности“ спровео је министар полиције Радмило Богдановић.
Увече су улице биле потпуно пусте, полиција је током ноћи хапсила на десетине демонстраната, а „мир“ су чували тенкови, које је режим извео на улице у вечерњим часовима.“Девети март“ ипак није завршен те ноћи.
Студенти су се организовали и 10. марта су се окупили на Теразијском платоу где су уз подршку грађана поред оставки челника и уредника државне телевизије, затражили и оставку министра полиције, ослобађање свих ухапшених и омогућавање рада Б92 и Студија Б.
Дан касније, на Ушћу је СПС организовао контра-митинг са ког је функционер те странке Душан Матковић позвао окупљене пензионере да „крену на Теразије да разјуре срамоту Србије“. Студенти су током митинга називани „усташама“ и „хулиганима“.
Тада је бројним поделама у друштву додата још једна – „родитељи на Ушћу, деца на Теразијама“.
Студенти су наставили са даноноћним протестима и својом „плишаном револуцијом“ све до 14. марта, када су сви њихови захтеви прихваћени.
Усвојене су оставке Митевића и Богдановића, смењени су уредници ТВ Београд, Б92 и Студио Б су наставили са радом, а ослобођени су сви ухапшени.
КОМУНИСТИ ПОМАГАЛИ усташки устанак https://t.co/9TuWeh1SP3
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 8, 2018
На крају вреди подсетити и на речи Драгане Милојевић Срдић, једног од деветомартовских симбола, чија је слика како пркоси воденом топу са уздигнута три прста обишла свет:
„Данас гледам скупштину. На власти су и ДС и СПС и СПО. Сви, сви, сви. А ја сам, сањајући другачију Србију, остала слика на беџу. Другачије вероватно и није могло. Сви превелики идеали претворе се у своју супротност.“
