(Томислав Кресовић)

Пројектовани грађански сукоб по моделу ЦИА

Украјина је у необјављеном грађанском рату са спонзорисаним политичким државним ударом и облицима политичког насиља „даљински“ вођеним. Криза у Украјини, која се већ месецима или годинама фазно реализује, одвија се по сценарију Србије и рушењу Милошевића почев од завршетка војне акције НАТО-а 1999. године до јесени 2000.године. У позадини се види вишегодишњи рад обавештајних мрежа моћних држава, пре свега САД, Велиике Британије и Немачке, као и у Србији 1999. и 2000. Године, са обуком опозиције у Мађарској и Црној Гори, где су се припремале структуре опозиције око ДОС-а за освајање власти и рушење „ауторитарног“ режима Слободана Милошевића, уз одбијање послушности војно безбедоносних снага Милошевићевој власти.

Украјина по моделу Бжежинског

Украјина као моћна држава са великим привредним и другим ресурсима са моћном војном силом и нукларним арсеналом и централама на нуклеарни погон представља стратешку земљу за НАТО и америчку доминацију у „опкољавању“ Руске федерације. Ово што се сада дешава у Украјини већ је виђено у „Великог шаховској табли“ стратега Збигњева Бжежинског, писаној средином деведесетих година прошлог века. Опозиција предвођена светским прваком у боксу Кличковим и другима је само „средство“ тзв. „меке моћи“ у рушењу официјелне власти у Кијеву, са падом владе, а највероватније и одласком шефа државе са ове позиције, уз могућност војног удара односно увођења ванредног стања од стране Војске.

Војне снаге Украјине мораће пре свега да заштите од тероризма одржавање нукеларних постројења и бојевих глава да се из разних разлога не би поново десио нуклерани акцидент као што је би Чернобил са светском катастрофом. Дакле намера „пројектоване“ опозиције је да искористи слабости власти у Украјини и председника Јануковића, да се из затвора пусти Јулија Тимошенко као „западни“ политичар у некадашњој власти и да се примени стандардизација полиитке ЕУ и САД у Украјини, уз притисак на Москву да се не меша у сукобе једне велке државе са нуклераном снагом која је гранично дефинисана са Руском федерацијом.

Инструктори „Отпора“ у Кијеву

Атак на Украјину од стране „пројектаната“ кризе са запада траје довољно дуго, односно од 2003. године. Сада су у последњих 18 месеци у логистичку примену демократског удара позвани експерти за државне и војне ударе, за политичке преврате и демонстрације, рачунајући и инструкторе српске организације „Отпор“, која је рушила Милошевића 2000. године, али је деловала и у Грузији раније, као и у Украјини.

Искуства „отпораша“ су веома битна у медијско практичној демонострацији преврата где се активира око 100.000-200.000 људи у Кијеву и по дестак хиљда у више градова Украјине, са освајањем институција по моделу „Техника државног удара“ писца Курција Малапартеа, али и модела већ виђених у свету режији ЦИА, МИ-6 ,БНД, или некада и КГБ, као и у Србији у јесен 2000. године пред и после септембарских избора (24.9.2000 године).

Један део стратегије државог удара јесте намера да се „подели“ Украјина, као што је то рађено са Сиријом на владине присталице и опозицију, односно православни и унијатски део, и тако се доведе у питање интегритет читаве државе. Стратегија је заузимање владиних институција све до заузимања државне ТВ или моћних приватних ТВ станица које ће медијски обарати власт у Украјини..

Слом институција

Сва дешавања у Украјини имају за циљ да са власти оде и председник Јанукович који се изненадно „разболео“ у фази пред рушење државне власти и њега лично. Намера је не само нови избори и нова влада већ и други председник државе, али и реформисање оружаних снага Украјине по НАТО моделу. Циљ је да се Украјина стави под економски кишобран ЕУ, а под војни кишобран НАТО-а. Ова операција може да доведе до продубљења грађанског сукоба, уз могућу активнију употребу Војске Украјине, која би бранила устав и границе државе, те спречила сукобе између дела Украјине ближе Руској федерацији и оних делова становништва и територије блиске ЕУ, и угрожавања нуклеарних инсталација, како цивилних тако и војних.

Криза у Украјини има и своју унутрашњу вишегодишњу динамику и слабости власти и демократских институција што је признао и још увек официјелни предсеник Јануковић, који је сменио владу и понудио опозицију да „реконструше владу“земље. Овај сценарио негде подсећа да је Украјина изиграна и од Москве која повлачи своју финансјиску подршку, али и ЕУ која уцењује Кијев.

Одговор ЕУ и САД Руским интересима

Истовремено Украјина кризе се може посматрати као феномен одговора на Руски утицај на Сирјску кризу и одвраћање САД и савезника од војног удара на ову земљу и режим Башара Ал Асада. ЕК је ставила у озбиљно преиспитивање и правну владиност уговора „Јужног тока“ са могућом ревизијом уговора у више држава, што је велики енергетки удар и на Руску федерацију али део Европе који је потписао уговор са Руском федерацијом рачунајући и Србију.

Украјина је засебна игра САД и Немачке са Руском федерацијом, али се примењују и методе супростављања Русији од стране ЕУ и САД, пре свега по питању енергетике и дипломатског и међународног утицаја у Црноморском и Каспијском басену и будућој подела интереса око Крима.

Шта може Србија да закључи?

Ако кризу у Украјини повежемо са Србијом и њеном позицијом на Балкану и у Европи, онда се јасно долази до закључка да је Србија ушла у економски и војно стратешки домет ЕУ и НАТО-а као протекторна држава, са економском доминацијиом ММФ и Немачке, и војном преко стратешких интереса НАТО и САД од војних база у БиХ и на Косову, држава у окружењу чланица НАТО и политичке олигархије која је од 2000. године до данас увезана са Берлином, Бриселом и Вашингтоном на различте начине снажније и пратичнијр него са Москвом.

Ако је једна Украјина, са 6,5 пута више становика и јаким ресурсима и као нуклерана сила „на коленима“, и у тихом „грађанском сукобу“ и као транзитна зона европског гаса, онда је геополитичка позиција и државна снага Србије веома ограничена односно минорна. Руска федерација за сада само посматра стање у Украјини, које постаје све теже и сложеније и без стратешких је решења. Сасвим је изгледно да ће се судбина Украјине преламати у интересим Берлина-Брисела-Вашингтона и Москве. Мала је шанса да Украјина не буде под „кишобраном“ ЕУ и НАТО, али ће бити и под великим притиском и Москве као могуће геополитичке претње њеним националним интересима.

Србија је под притиском НАТО снага и унутрашње опозиције променила власт октобра 2000.године без велике подршке Руске федерације Србији . Украјина је „жива рана“ руских интереса, и сасвим је јасно да се ускоро очекују њени озбиљнији потези. Србија нема великих маневарских простора да се озбиљније окреће Руској федерацији без питања и усаглашавања са Немачком и ЕУ, али и САД. Избори и изборни резултати мартовских избора ће све то и потврдити.

(Видовдан)

Ознаке: геополитика, Русија, САД, Томислав Кресовић, Украјина